Историја је страна територија

Од нашег сталног дописника

Фредериксбург, Вирџинија – Први утисак о овом граду 80 километара јужно од Вашингтона и приближно исто толико (90) удаљеног од Ричмонда, престонице Вирџиније – јесте да је сав саздан од историје. Његово језгро има шарм прошлих времена, што наглашава и то што је готово свака друга радња у главној улици – антикварница. Није ни велик (25.000 душа), што продубљује утисак његове – „интимности”.

Долазећи овамо „међудржавним” („интерстејт”) аутопутем, приметио сам домородачке топониме: река која пролази кроз њега задржала је име индијанског племена које је овде живело пре него што су га отерали бели дошљаци: Рапаханок. Истог порекла је име долине у којој се налази: Шенандоа.

У локалном музеју, индијанци су међутим заступљени само једним експонатом. Историја Фредериксбурга – и повод да га посетим – је од оне друге врсте: овде се одиграла најкрвавија и најконтроверзнија битка америчког Грађанског рата чија се 150. годишњица национално обележава: почела је 12. априла, а завршиће се у истом месецу 2015.

Пригодне комеморације, приредбе „живе историје” и други догађаји (наглашава се да нису прославе, јер није упутно славити рат који је однео више од милион жртава, од тога 620.000 војника – то је као кад би данас погинуло 6 милиона Американаца) одржавају се на много места, али ниједна није планирана баш овде.

Можда и зато што је сукоб две Америке, индустријског севера и робовласничког југа, по количини проливене крви на овом месту био најтрагичнији. У укупно четири велике битке у распону од три године, страдало је више од 100.000 људи. Фредериксбург је, уз то, био и једини град (тада је имао само 5.000 становника) који је у борбама порушен, спаљен и опљачкан.

Бојно поље прве битке за Фредериксбург, не додуше цело, већ само главни делови, данас је војни национални парк у коме се учи историја: данашњи нараштаји Американаца радо долазе овде да виде где су њихови преци пуцали једни у друге. Али, како се видело из разговора са кустосима овог живог музеја, поткованим историчарима, и да по први пут чују истину – зашто су гинули.

Америчко унутрашње „суочавање са прошлошћу”, на које тако енергично подстиче друге, било је мукотрпно и дуго. После рата који је сачувао Унију, јер је отцепљена Конфедерација војно поражена, белци две стране су се релативно брзо помирили. Али они због којих је рат вођен, црни робови, добивши слободу нису обезбедили и грађанска права, за која су се политички жестоко борили и у време када је обележавана стота годишњица Грађанског рата, шездесетих година прошлог века.

„Тада није било другог избора”, каже групи страних новинара управник Парка Рос Смит. „Пре 50 година није могло да се говори о узроцима сукоба да не би била повређена нечија осећања. Тек сада можемо да се са тим питањима суочавамо отворено и поштено, тек сада је време да испричамо праву причу”.

„На југу”, каже управник Смит, „и данас су уверени да се њихови преци нису борили за ропство, већа за свој начин живота, за права држава… Али једино право које је у то време било спорно и на којем су инсистирали, било је право да задрже робове… Ми не полемишемо са оваквим виђењима, јер емоције су још јаке, већ само постављамо питање: да ли би било рата да на југу ропство није било део система”.

Историчар Френ О’Рејли, аутор често цитиране књиге о Бици за Фредериксбург, касније нам предочава свој закључак: да је великом броју Американаца „прошлост иностранство”, територија коју ретко посећују и тек упознају. Што се њега тиче, битка за Фредериксбург је терен који изврсно познаје и о којем надахнуто говори.

Објашњава нам да је овај град имао несрећу да буде подједнако важан и северу и југу, јер је био на средокраћи њихових престоница. Армија чији је врховни командант био Абрахам Линколн, сматрала га је првом линијом за одбрану Вашингтона и последњим упориштем из кога се креће у освајање Ричмонда, главног града робовласничких конфедералиста.

Битка за Фредериксбург вођена је у децембру, усред зиме, када, бар у 19. веку, то није било годишње доба за војевање. Али Линколн је већ био објавио (мада је није и потписао), ”Прокламацију о еманципацији”, па му је била неопходна победа на бојном пољу да би ту претњу оснажио.

Генерал Амброз Бернсајд, коме је поверио ову операцију, имао је добар план: да са великом војском брзо стигне довде и без заустављања стигне до Ричмонда, пре него што армија конфедералног команданта Роберта Лија успе да му изађе на црту. Први део замисли је релативно лако остварио: са 135.000 бораца стигао је на обалу Рапаханока, али га, због бирократске збрке у Вашингтону, тамо нису чекали понтони који би његовој војсци омогућили да пређе на другу страну.

Кад су коначно приспели, било је прекасно: на другој обали већ су били конфедералисти, мања додуше војска од 78.000 људи. Унионисти су ипак, уз велике губитке, успели да уђу у град, из кога су становници побегли остављајући све. Кад се војска у црвеним мундирима повукла, иза себе није оставила ништа.

Битка је завршена тек четвртог дана, пошто унионисти нису успели да пробију одбрану добро утврђених конфедералиста на брдима изван града: повукли су се пошто су претходно избројали више од 12 хиљада мртвих, рањених или заробљених. Губици на другој страни су били нешто мањи, али ипак велики – преко 5.000 душа. Сецесионисти су после победе поверовали да је на њиховој страни и Бог, јер се управо последње ноћи борби на небу указало магично светло „ауроре бореалис”.

Битка није променила коначни исход рата, али је, каже Френк О’Рејли, променила оне који су о исходу одлучивали. Већ идуће године две војске су се среле на територији Уније, на пољу Гетисбург, где је ратна срећа променила страну и Лијева армија је доживела тежак пораз. Али, пре него што се предала, ратовала је још годину дана…

У Фредериксбургу о прохујалим биткама данас размишљају само као о туристичком мамцу: попришта, са уредно маркираним местима важних епизода, главни су разлог да се дође у Фредериксбург. Џулија Пери, менаџерка за локални туризам, показује нам педантну статистику по којој сваки посетилац овде дневно остави 52 долара. И сликовито објашњава како овај град-музеј води модерне битке: успели су да се одбране да се у историју не умеша „Волмарт” и свој дисконтни хипермаркет подигне на некадашњем бојном пољу, а на хотел из савременог ланца у центру града су пристали тек кад је локалитет археолошки детаљно истражен, а управа их одобровољила тиме што је у холу трајно изложила оно што је том приликом пронађено.