Био сам и добар и лош полицајац

Карлове Вари-  Гас је типичан амерички лузер, рођен као дете војног лица, чије фрустрације извиру из чињенице да због своје психичке нестабилности није био регрутован за рат у Вијетнаму у којем је часно погинуо његов друг и комшија. Гас је лик из филмске приче „Сарадник” глумца, сценаристе и редитеља Мартина Донована, а тумачи га Дејвид Бовдич Морс (1953) – у браку са глумицом Сузан Вилер Даф од 1982. –међународну каријеру стекао као др Џек Морисон у серији „St. Elsewhere”, један је од најблиставијих америчких споредних глумаца, који је после десет година интензивног позоришног живота освојио велике и мале екране и прегршт награда.

У тренутку док шаљемо овај текст, у самој завршници 46. Карлове Вари фестивала, већ се зна да је „Сарадник” узбудљива драма за два лица, освојио награду Међународног жирија критике Фипресци, као најбољи филм у главном такмичарском програму. А управо стиже и вест да је Дејвид Морс награђен Кристалним глобусом за најбољу мушку улогу, према одлуци жирија којим је председавао редитељ Иштван Сабо.

Рад са Мартином Донованом, као глумачко надигравање и надмудривање стављено у баланс?

Велики је ово био изазов за Мартина Донована, јер је он сензибилна особа која има велику одговорност за друге. Опасност за Мартина као редитеља била је у томе што је покушавао да има искуство споља, док је истовремено глумио у сценама, међутим  то његово редитељско посматрање споља, није било толико уочљиво у нашим заједничким сценама.

Шта мислите, да ли бисте били добар полицајац, с обзиром на толико полицијско искуство стечено улогама на филмовима и телевизији?

Ха! У праву сте, могао бих. Мислим да сам у досадашњој каријери имао око тридесетак улога полицајаца. Био сам и добар и лош полицајац, и чини ми се да нико други у Америци није имао толико „пандурских” улога.

Смета ли Вам то што је Ваше име у продуцентској „фиоци” са натписом – полицајац?

Све сам пробао да тако не буде, чак сам и пуштао косу, бркове, браду, али ми ни то није много помогло. Увек се нађу људи који када виде моје лице кажу : „Аха, овај мора да ће бити добар у улози полицајца”!

Дејвид Морс са Кристалним глобусом за најбољу мушку улогу

Имате тако доброћудно лице и топле очи, а најчешће сте негативац?

Зло вам је увек такво. Прикривено, упаковано у лепу амбалажу. Тако је изненађење веће и непријатније. Овај добрица каквим ме ви видите, уме глумачки да произведе великог зликовца и опасног типа! Све је то део глумачке игре, а за мене лично ово су велики изазови. Наравно, осим полицајаца и негативаца, био сам ја и Џорџ Вашингтон, чак и Абрахам Линколн што се ниједном другом америчком глумцу није десило, па и поручник Тери Колсон и још много тога доброг, часног и племенитог.

Све ове Ваше глумачке особине довеле су Вас у једном тренутку и до Ларса фон Трира и улоге у његовом филму „Плесач у тами”. Какво је било Вше искуство са увек непредвидивим и „тешким ” Ларсом?

Другачије од свега онога што људи, тачније Американци, мисле о њему. Мислим да је Ларс једна од најфасцинантнијих особа које сам икада срео, са невероватним смислом за хумор, иронију и цинизам. Рад са њим заиста је било једно од мојих највећих глумачких искустава. У Кану сам још давно видео његов филм „Европа” и био фасциниран њиме. То је невероватан филм и са техничке стране. Хладан, а ипак људски, ремекдело које одражава Ларса и као техничког генија. Онда сам гледао и његов филм „Кроз таласе”, који је толико другачији – болно људски. И онда је после неколико година стигло изненађење, добио сам његов сценарио за „Плесач у тами” и морам да признам да ми се моја улога, а нарочито идеја да то буде нека врста мјузикла, није ни мало допала. Играо сам толико много лоших момака, али тип кога играм у Ларсовом филму је толико слаб и грозан, одуран због свега што чини тој јадној жени у филму

А рад са контроверзном музичарком и певачицом Бјорк?

Она је заиста невероватна, али ја са њом нисам имао проблема. Напротив, уживао сам. Она је нервозу само стварала техничком особљу, шминкерима и костимографима, али редитељу и мени као партнеру она се потпуно посвећивала. Она је била толико жива и стварна, толико посвећена лику који је играла тако животно и истинито. Морате се томе дивити.

Је ли истина да је једини проблем имала у сцени када је требало да Вас „убије”?

Истина је, то је био прави изазов. Бјорк никада у свом животу није држала пиштољ у руци и ухватила је паника. Ларс је викао:„Стисни обарач, стисни обарач”, ја сам јој буквално у томе помогао, а када видите ту сцену на филму, видећете потпуно избезумљену особу како пуца и убија. Изванредно! Непоновљиво и потпуно уверљиво!

Какав однос имате према улози у популарној серији „Доктор Хаус”?

Када сам мењајући канале једном натрчао на ту серију, видео сам те докторе чудаке и није ми било јасно зашто то људи толико воле. Када сам пријатељима рекао да сам добио понуду да играм Мајкла Тритера у тој серији, они су скакали од среће и наговарали ме да улогу прихватим. Сада ми је драго због тога. С моје тачке гледишта, ја сам ту добар момак, а доктор Хаус је лудак, грозан тип којем сам ја бар мало загорчавао живот. Ха!

Сарађивали сте са толико различитих редитеља, али ево да Вас питам за рад са Шоном Пеном?

Када се неко попут Шона Пена заинтересује за тебе, онда само може да ти буде част да прихватиш сарадњу. Када сам од њега примио позив да играм у његовом првом редитељском филму – „Индијански тркач”, био сам заиста веома узбуђен и тај позив је за мене био неочекиван. Нисам могао да верујем да је написао тако добар, зрео сценарио. Шон Пен је заиста веома паметан и талентован човек, са снажним гласом и изван филма. После смо поново радили заједно у филму „Прелазна стража”. Он се борио за мене, веровао је да сам ја рођен за ликове које ми је наменио.

Памти се и Ваша улога уз Тома Хенкса у „Зеленој миљи” ?

Заиста сам поносан што моја филмографија садржи филмове Ларса фон Трира, Шона Пена, Терија Гилијама („12 мајмуна”, прим. аут.) и Френка Дерабонта. Френкова „Зелена миља” одражава сву његову редитељску педантност. Његова визија тога како треба да изгледа и шта треба да постигне овај филм, била је толико јасна и прецизна још у сценарију, да је на нама глумцима било само да све то следимо и помогнемо му да испуни оно што је написао. То је била потпуно другачија врста рада.

Публика у Србији Вас је волела и као Мајка Олшанског у телевизијској серији „Hack”, и жалила је што она није трајала дуже.

И мени је то жао, нарочито због људи у Филаделфији, јер је ова серија приказивала град из углова какви никада нису приказивани. Буквално смо сваку епизоду снимали у различитим комшилуцима широм града. Уживао сам у овој улози у којој сам позитивац, али сам мало спавао током те две године колико смо серију снимали, јер су многе сцене рађене ноћу.

-----------------------------------------------------------

Прича о усамљеним душама

(/slika2)Глумачки и брачни пар Џон Тортуро и Кетрин Боровиц (на фотографији), заједно су са редитељем Мајклом ди Ђакомом, представили синоћ у препуној главној фестивалској дворани, филм „Негде вечерас”, причу о усамљеним душама које не могу да пронађу једна другу чак ни преко телефонских линија за одрасле.

Ова интимистичка трагикомедија, независан мали филм, базирана је на филму „06 (1–900)” из 1994. године, убијеног холандског редитеља Теа ван Гога, што је код публике изазвало још веће симпатије...