АМЕРИКАНЦИ КАЗНИЛИ БУША

Готово опорављени од вијетнамског комплекса, Американци су Џорџа В. Буша и његове казнили пошто су коначно увидели да их увлачи у сличну ратну каљугу.

Свесни да председникова ирачка политика води у катастрофу уколико се овако настави, са избора за Конгрес послали су три поруке. Прва је била сасвим личне природе, Бушу. Друга је захтев да се после фијаска у Месопотамији момци што пре врате кући. Трећа је нешто шира: идентификација опасности од идеолошко-јеванђеоског приступа спољној политици и жеља да се врати прагматизму.

Нису Американци били инспирисани моралним бригама због неправди и нелегалног рата или злочинима почињеним над Ирачанима. Не, водили су их практични разлози: рат није остварио прокламоване или тајне циљеве Беле куће, а ситуација у Ираку се погоршала до те мере да је јасно да од војне или политичке победе нема ништа.

Американци не воле поразе. Близу 3.000 погинулих и 20.000 рањених је више него што је ико очекивао. Рат би пореске обвезнике могао да кошта фантастичних 2.000 милијарди долара. Престиж САД у свету је озбиљно уздрман.

Никада нисам био Бушов присталица. Откако је 2000. дошао на власт у једним од најчуднијих председничких избора америчке историје, сматрао сам да није квалификован да управља најмоћнијом и најутицајнијом државом света.

Четири године касније, када је постајало очигледно да је он претња глобалном миру али и интересима САД, био сам искрено разочаран што се изборио за други мандат. Опстајао је захваљујући аларму о претњи тероризма који је вешто пласирао. Демократе нису успевале да понуде алтернативу.

За разлику од времена после оног 11. септембра, Буш овога пута није успео да их уплаши претњама да би победа демократа "омогућила екстремистичким снагама на Блиском истоку да притисну Америку да промени своју произраелску политику и да цену барела нафте изгурају на 300-400 долара".

Приче о ирачком оружју за масовно уништавање и везама Садама Хусеина са Осамом бин Ладеном прошле су једном. Не и овога пута. Већина није насела на тактику застрашивања.

Осећајући пулс нације, демократе су недавне изборе за Конгрес прогласиле за референдум о Бушовом начину ратовања. Обрушили су се на председника и Конгрес који је био под контролом републиканаца. Тражи се брз крај.

Нови Конгрес притиснуће администрацију како би саставила дневни ред извлачења из Ирака. Питање је колико ће притисак бити снажан и да ли ће се фокусирати само на Ирак или и на Бушову промашену идеју "демократизације" Блиског истока и на израелско-палестински конфликт?

Док су демократе уверене да нема војног решења и свесне да нема лаког политичког изласка из кризе, многи су разочарани њиховом неспособношћу да понуде сопствену ирачку стратегију. Наравно да странка има бриљантних умова, али неки су и данас заслепљени глориозним статусом Америке као једине суперсиле. Попут већине републиканаца верују да је победа у "хладном рату" одредила да САД буду природни хегемон света – са правом да своје политичке вредности и економски модел намећу другима.

Прошло је време када су демократе биле познате по глобалној ширини и осетљивости за друге вредности и културе. Демократе-интернационалисте, који знају да уважавају незападне културе и цивилизације, маргинализовали су конзервативци из странке.

Пре четири деценије, прогресивно, плуралистичко крило демократа имало је снагу да говори о неморалу вијетнамског рата и да на време покрене антиратну кампању која је Америку поштедела потпуне катастрофе. Пре три године, када је кабала Бушових неоконзервативних "градитеља империје" кренула на Ирак, "либералне" демократе благосиљале су конгресну резолуцију републиканаца о инвазији.

Већина нових и старих демократских чланова Конгреса није много друкчија од њихових републиканских колега. Зато демократе имају проблем око дефинисања неке нове ирачке стратегије.

Ненси Пелози, будући председник Конгреса, магловито обећава "нови правац" политике према Ираку. Сенатор Џозеф Бајден, очекујући шеф сенатског комитета за спољне послове, поделио би Ирак на три аутономна ентитета и тада напустио земљу. Представник Џон Мурта, утицајни противник рата, кренуо би са повлачењем што пре.

Они, као и остале демократе, кажу да чекају на извештај Студијске групе за Ирак. Очекује се да ће група којом руководи бивши државни секретар Џејмс Бејкер наредног месеца предложити фазно повлачење трупа, шире ангажовање држава региона у решавање ирачке кризе као и убрзавање тренажа ирачке војске и полиције.

Буш би да се повуче, али да по Ираку задржи што је могуће више војних база. То ће бити једна од тема преговарања са Конгресом. Друга је да ли ће се Вашингтон одлучити на унилатерално повлачење без икаквих аранжмана са другима у региону.

Да би избегао тотални грађански рат, то подразумева преговоре са ирачким отпором и "непријатељским" регионалним силама. Да ли је Буш зарад стабилизације Ирака спреман да разговара са "непријатељима" попут Ирана и Сирије? Техеран и Дамаск могу да сматрају да су добили прву рунду, па цена коју би тражили за помоћ око Ирака није мала. Иран би да се ослободи притиска око свог нуклеарног програма. Сирија би да јој се врати Голанска висораван изгубљена у рату са Израелом 1967.

Вероватноћа да Америка плати ту цену је минимална, више теоријска. Демократе нису ништа мањи противници иранског програма и сиријског режима од републиканаца. Ненси Пелози не крије огромну подршку Израелу и отворено негира окупацију палестинске земље.

Али, пошто су конгресне изборе добили на ирачком питању, демократе су под снажним притиском да америчке војнике што пре узвуку из ирачког гротла. Карл Левин, будући председник сенатског комитета за војску, ради на резолуцији која – уз подршку и демократа и републиканаца – предлаже да Вашингтон обавести власти у Багдаду о америчкој жељи да повлачење почне за "четири до шест месеци". Ако и буде усвојена, резолуција има само симболичан значај јер администрацију не обавезује.

Већина демократа, као и републиканаца, није за то да се Ирак остави да крвари у хаосу који би извлачењем Американаца свакако добио катаклизмичке размере. Уколико би пак повлачење било у складу са препорукама Бејкерове групе, онда би то могло да значи смањење одговорности за један такав корак.

Студијска група за Ирак, другим речима, може да ублажи критике администрације и Конгреса због Бушове ароганције и недостатка визије када се кретало у инвазију, али неће моћи да ублажи далекосежне последице агресије ни на Блиском истоку ни по Америци.

Бејкерови људи немају магичну формулу која би ирачке шиите и суните одвратила од грађанског рата у који срљају, а Курде спречила у евентуалном покушају проглашења независности. Како зауставити преливање хаоса по региону?

Ирак би могао лагано да почне да се враћа у нормалу само заједничком иницијативом држава са којима се граничи. Америка би морала да буде део таквог пројекта, али проблем је у томе што се три године после инвазије разоткрива директна одговорност администрације за ирачки хаос.

Буш је у међувремену постао омражен у свету ислама. Дебакл у Ираку већ је широм Блиског истока мобилисао антиамеричке снаге које користе сваки пункт да се супротставе новој хегемонији.

Регион преживљава драму која му је позната из колонијалних времена. Буш преживљава драму о којој је могао да се обавести из историје. Али није. Да јесте, увидео би како су пролазили Грци и Римљани, крсташи и Монголи, онда Британци и Французи. Освајачи су бивали поражени.