Сва раскршћа српског језика

Моравски слив чини српски дијалекатски мозаик у малом јер Морава са својим притокама носи воду свих наших дијалеката, дакле и онога који је залегао у основицу Вуковог типа књижевног језика. Евентуално мењање те основице значило би нове крупне револуционарне скокове и ломове, кидање са традицијом ствараном више од једног и по века: на овом типу књижевног језика имамо замашну писану баштину, а и већина народних умотворина велике вредности записана је и објављена тим језиком.

Пошто нема знака једнакости између народног и књижевног језика, опет бисмо имали дораде, реконструкције, стварање новог, у основи вештачког и на неки начин туђег језика, који би сви морали учити, таман као и овај садашњи. Пошто је књижевни језик ствар конвенције, резултат договора, односно одлуке државних органа, све је могуће, све се може, па и наша накана реализовати. Али, нећемо ваљда све испочетка! Зар нам није доста револуција?...

Овако говори Слободан Реметић, лингвиста, пре свега дијалектолог, руководилац највећег дијалектолошког пројекта "Дијалектолошка истраживања српског језичког простора", члан Међународне комисије за Општесловенски лингвистички атлас при Међународном комитету слависта, члан редакцијског колегијума Општекарпатског дијалекатског атласа, професор на универзитетима у Нишу и у Бањалуци, дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске.

Разговарамо о свим раскршћима српског језика у протеклим вековима и неколико последњих деценија, и о данас изузетно актуелној теми – аутентичности корпуса савременог српског књижевног језика. Академик Реметић се управо вратио из Подгорице где је учествовао у расправи на тему "Устав и језик".

Велики истраживач српског језика који је ослушнуо све говоре на простору Србије са Косовом и Метохијом, Босанац који је докторирао на говорима централне Шумадије, написао књигу о српском призренском говору, прошао и изучавао све делове Босне са говорима све три конфесије и већину говора у Црној Гори, рођен је у Кладњу, у Источној Босни. Слободно време, а врло га је мало, посвећује супрузи Ради, русисти и магистру наука, и осмогодишњем Николи. Посебне емоције везују га за кућу и земљу на домаку Београда, где су његови родитељи провели последње четири године живота као погорелци, и где су и сахрањени, на сеоском гробљу у Моштаници.

.Како видите корпус српског језика?

– Стицајем околности и првенствено вољом других, Срби су најзад изашли из стогодишњег питонског загрљаја са Хрватима. Распадом српско-хрватске државне језичке заједнице Срби су најзад добили прилику да сами, без сметње и спутавања, уређују свој стандардни језик. Када је о судбини стандардног језика реч, нема потребе за било каквим значајнијим револуционарним резовима и мењањем основнога курса. Српски језик ће се развијати нормалним, природним путем, биће као и досад отворен за утицаје и богаћење са стране, будући да пуризам никада није био својствен српским језикословцима и литерарним ствараоцима.

Последица ранијег дугогодишњег заједништва, које је често спутавало и најплеменитије и најконструктивније идеје, у доброј мери сноси одговорност што данас немамо добру, комплетну научну граматику, једнотомни речник српског књижевног језика, разне терминолошке речнике, а о вишетомном речнику књижевног језика да и не говорим...

.Како се српски језик нашао у том, како кажете, "питонском загрљају"?

– До заједничког књижевног језика Срби и Хрвати су дошли различитим путем. Срби су се на том путу одрекли, условно речено, туђег – напустили су славеносрпски, односно доситејевски тип језика, а Хрвати су урадили супротно – они су зарад виших националних интереса одбацили свој, кајкавски, језички израз у корист новоштокавског, вуковског типа језика, ипак далеког огромној већини Хрвата, односно католика са простора између Бугарске и Словеније. Усвајањем Вуковог типа књижевног језика званичном одлуком у Хрватском сабору 1889. године, Загреб је повукао најјачи политички потез. Да не буде забуне, Загреб је већ био напустио кајкавско наречје у корист Гајеве штокавице, која је била неупоредиво архаичнија од готовог модела који је Вук израдио за потребе српске културе и српског народа.

– Католици су до тада стварали на осам дијалеката, не рачунајући мање циклусе. Загреб је почео да израста у озбиљнији политички центар и засигурно је тамо схваћено да се католички живаљ, у основи национално неопредељен, не може око Загреба окупити кајкавским језиком. Осим тога, у неким срединама, као у Дубровнику, била је веома развијена, снажна српска национална свест. Новим типом књижевног језика Загребу је била ближа дубровачка књижевност. Још један важан мотив: Загреб је тиме придобио Србе у предстојећим тешким борбама у мађарском Сабору, а уједно избио Србима из руку важан адут за евентуално тражење културне и језичке аутономије у Хрватској.

Тома Маретић у предговору своје "Граматике и стилистике хрватскога или српскога језика" изричито каже да је Вук наш Цицерон! Зрели Вук је проговорио у књижевном језику званичног Загреба.

.Ко је, онда, имао највише користи од Вукове реформе?

– Данас сви Хрвати уче из једног јединственог буквара. На другој страни, историја се поиграла тековинама Вуковог реформаторског подухвата. Стицајем околности, Срби данас имају више буквара, а имали би их и без најновијих догађаја на овим просторима.

.Данас многи говоре да је у стандарду српског књижевног језика заобиђен говор и лексика моравске Србије...

– И не само то него се могу прочитати изјаве озбиљних, угледних интелектуалаца да је већи део Србије данас "гурнут у дијалекат". Свакако да иза оваквих изјава стоји заблуда да је српски књижевни језик практично херцеговачки дијалекат који је у ту функцију увео Вук. Он је, иначе, у почетку тврдио да се у градовима најлошије говори, да би на питање зашто у екавској варијанте не пише стареји и несам одговорио – да се томе смеју и у Београду и у Крагујевцу! Тиме је показао социолингвистички слух као и то да је свестан реалности да градска средина креира језичку политику, а не сеоска. Али, уосталом, најкраће речено, сваки књижевни језик је вештачка, наддијалекатска творевина, ништа друго него функционално насиље над језиком.

За утеху онима који говоре о "заобиђеном говору моравске Србије": моравски слив убраја се међу дијалектолошки најистраженије српске регионе, а на његовим дијалектима написани су и неки бисери српске књижевности. Моравски говор је иначе залегао и у основу првог српског књижевног језика. Са тог терена су највероватније долазиле и прве српске књиге. Један детаљ посебно упућује на Јужну Мораву: именица слунце се помиње и у Мирослављевом "Јеванђељу" с краја 12. века. Тај језик је био и екавски, а на том изговору су штампане и прве српске књиге укључујући и "Октоих" објављен на Цетињу 1494. године.

Неке невоље у овим полемикама проистичу из неразликовања појма књижевни језик од појма језик књижевности. Ми имамо сјајна остварења на врањанском, нишком и ресавском...

.Вратили сте се управо из Подгорице, са расправе о теми "Устав и језик"...

– У Нацрту новог устава Црне Горе нигде нема Срба. Предвиђа се да службени језик буде црногорски, уз равноправну употребу латиничног и ћириличног писма, кога више нигде нема. У важећем Уставу језик је – српски, актуелна власт је недавно промовисала термин "матерњи", да би се стигло до "црногорског језика". Десетине компетентних лингвиста са простора Црне Горе деловале су и делују у српској науци о језику. Нико од њих – са изузетком Војислава Никчевића – није заговарао "црногорски језик". Он је први, после Штедимлије и Дрљевића, који су деловали у времену НДХ. Тај проблем има два аспекта – лингвистички и правни. Једноставно, не видим могућност правог дијалога са предлагачима ни у једном сегменту. Сада је нејасно и на који он црногорски народни говор мисли – има их више... На крају, половина Црне Горе припада дијалекту који је Вук узео за матрицу српског књижевног језика. Са правне стране, опет, чини се једно невиђено насиље: на последњем попису 63 одсто становништва Црне Горе изјаснило за српски језик, а 17 одсто за црногорски. Пет одсто Албанаца има већа права, своје школе, буквар, а 32 одсто тамошњих Срба нема никаква права.

.Као истраживач пропутовали сте све српске земље, упознали разне крајеве и људе. Како видите будућност?

– Има неколико ствари због којих зебем. Када смо коначно остали сами показује се – тако се бар мени чини – да се у том статусу не сналазимо. Посебно ме брине апсолутно нејасан однос према подмлатку, а из дана у дан га је све мање. Одлив младих људи код нас поприма обим генетског сакаћења нације. Писао сам и о својеврсној гетоизацији науке: сви снови многих талената из унутрашњости о путу у науку падају у воду када заврше студије и изгубе место у студентском дому. Не знам зашто водеће научне установе, Српска академија наука и уметности, Матица српска и друге, нису нашле начина да у научни рад укључе талентоване, образоване младе људе, који говоре и више страних језика и савршено владају модерним технологијама...

--------------------------------------------------------------------------

Један лингвистички и три политичка језика

.Расцеп корпуса српског књижевног језика се у наше време наставља. Шта лингвистика и социолингвистика данас препознаје на простору некадашњег српскохрватског односно хрватскосрпског језика?

– Ах, све наше српске деобе! Научно, лингвистички гледано, на простору између Бугарске и Словеније данас се пише једним књижевним језиком. Нигде у свету не постоје два, а камоли три језика са истим фонолошким, морфолошким, па углавном и синтаксичким системима, истим бројевима од један до десет, истом променом именице жена, презентом глагола ићи...Све је исто!

Разлика има на нивоу лексике, а и оне су – када је о Београду и Загребу реч – последица различитих политичких прилика.

И странци већ пишу да на овом простору постоји један лингвистички и три политичка језика. Лингвистички су ствари јасне. Имамо један језик. На социолингвистику не можете утицати. Неки пребацују Одбору за стандардизацију српског језика да промовише и признаје бошњачки и хрватски језик. У компетенцију Одбора свакако не спадају признавања или одбацивања одлука или воље других, једино се можемо и морамо терминолошки одредити у оквиру свога стандарда језика. У српском језичком стандарду, конкретно, може само бошњачки, а никако "босански" језик. У одсуству корелације између етнонима (Бошњак) и лингвонима, српска страна види асимилаторске претензије.