Између позоришта и филма

Позориште „Катона Јожеф” у Будимпешти има култни статус међу бројним позориштима у овој метрополи због специфично искорачујућих представа, трагалачких редитељских поетика, које доносе пот--- ребан уплив свежине у понекада самозадовољну традицију или неоправдани елитизам. Смештено у самом центру Пеште, близу улице Ваци, у ужурбаној атмосфери узаврелог ноћног живота, Катона је место које окупља посебну публику, знатижељнију (и захтевнију) од традиционалне, различитих интересовања, старосног доба, па и националности (део представа је титлован на енглески језик, што шири границе публике).

Наша публика се са представама овог позоришта сретала на важним фестивалима, попут Битефа, или путем индивидуалних гостовања. У живом сећању нам је и даље антологијска представа „Самлешеменестадох” редитеља Виктора Бодоа, и даље активног сарадника ове куће, настала према Кафкином „Преображају“, изведена на Битефу 2007. године. Ансамбл „Катоне” нас је тада незаборавно суочио са препознатљивим кафкијанским ужасом бирократије и политичког зла, дубоко интегрисанима у систем, у сензуалној, еклектичној форми, судару елемената кабаретског раскоша, холивудских мјузикала, естетике филм ноара, брејкденса и рокенрола, као и апсурдног и надреалистичког театра.

А сезону која је на измаку, у „Катони” су обележиле представе младог Јакаби Тамаша, сталног редитеља ове куће, чији је најновији „Реквијем” донео за њега већ препознатљиви језик, коренито промишљен и остварен, органски спој филмског и позоришног израза. Такав приступ је близак раду Хајнера Гебелса или Ренеа Полеша, због сличног, дубинског замућивања граница између живе и технолошки посредоване игре.

Сцена представља простор изложене интиме, стан који је у прва два дела ове епске, тросатне представе одвојен од публике стаклом, на које се по потреби спуштају застори, када не треба да видимо призоре који се унутра одвијају, што све подсећа на некакву ироничну, критички утемељену и високо естетизовану реплику ријалитија. Када су застори спуштени, пратимо дешавања у стану путем видео пројекција, директног видео преноса, радње сакривене од наших директних погледа. Музика је интегрални део представе, уживо је изводи хипнотички бенд, чији реквијемски, спиритуални тонови, нежно и церемонијално прате фрагментарне драмске приказе, исечке из живота чланова једне породице. Трансгенерацијски одрази њихових судбина отварају питања односа између политичког и интимног, могућности стварних друштвених промена, суочавања са кризама и бекства од њих кроз алкохолизам, али и чврсту одлучност да се, упркос свему, пронађе место у свету који не даје превише простора за оптимизам.

На репертоару „Катоне” је и Тамашева представа „Екстаза”, омиљена код публике, упркос вишесатном трајању, са неколико пауза. Сусрет са њом је донео истинско узбуђење које се ретко доживљава у морима просечних продукција. Током пролога, пре званичног почетка, гледаоци су позвани да дођу на позорницу, да прошуњају кроз сцену која представља стан, неколико соба где ликови живе. То је једна младалачка гајба, неуредна, накрцана стварима; између осталог, у купатилу налећемо на лика који се екстатично купа у кади, у пенушавој води, не обраћајући пажњу на нас који га загледамо, у дневној соби срећемо девојку која се растеже, у кухињи на групу пријатеља који ћаскају у ћошку. Овај поступак блиског сусретања са сценом и ликовима је изузетно занимљив, а касније се током пауза између чинова понавља, јер подстицајно растаче механизам игре, кроз то наше завиривање у све кутке сцене, и давања могућности да ћаскамо са глумцима (ликовима). На крају представе нас поново позивају да им се придружимо на позорници, да будемо део журке, да поједемо и попијемо са њима.

А главна радња која такође цури у фрагментима, постављена је на простор између натурализма и мултимедијалног израза, уз темељно, касторфовско коришћење видео преноса; он такође разоткрива догађаје у просторијама које не можемо директно да ухватимо погледом, суптилно покрећући тако и питања манипулације медијским одразима стварности. Непосредно или посредно, путем видеа, пратимо групу младих људи, који живе данас у Будимпешти, суочени са конкретним, али и са ирационалним, емотивним проблемима, због чега ступају у пакао алкохолизма и дроге. Посматрамо искидане призоре њихових односа који откривају ломове под теретима стварности, удављеност у океану усамљености и последичну потребу за припадношћу, затим нерешене геј идентитете, сукобе са родитељима, професионалне изазове. Отварају се и теме националне припадности, као и односа са комшијама, са Србима, Румунима, али и бурних унутрашњих политичких питања и промена. А све то је уобличено у једној врло комуникативној, отрежњујуће трагикомичној форми, уз заводљиво ироничне песме и плес, у ритму који нас оставља без даха.