Кад се човек разболи ван свог места боравка...

Све се у тренутку измени кад наизглед здрав човек доживи несрећу на раду, у саобраћају, мождани или срчани удар. Ради се о трауми, како за појединца, тако и за породицу. Разуме се, тада кључну улогу играју лекари и друго медицинско особље. Здравствени систем једне земље има дословце животно важну функцију у друштву, јер од његове превентивне и куративне улоге у великој мери зависи колико ће становништво бити здраво, а од здравља становништва зависи колико ће неко друштво бити у стању да се успешно бори за место под сунцем у такмичарским привредним и политичким односима у свету.

Искуство говори да има пуно лекара који добро обављају своју дужност, сасвим у складу с Хипократовом заклетвом. Чини се, штавише, да је то већина. Проблем, међутим, настаје најчешће услед устројства здравственог система, а не због лекарског немара или корупције, која је и сама делимично последица устројства здравства. Аутор ових редака није стручњак за наведена питања и овде ће се позабавити само једним аспектом у који је имао непосредан увид.

Шта се дешава кад неки човек доживи нпр. мождани удар ван својег места боравка? Разуме се, болесник се после указивања прве помоћи пребацује до најближе болнице у којој може добити одговарајућу негу. Потом је потребно, када постане јасно да је болесниково стање стабилно, пребацити пацијента у болницу у његовом месту боравка. Тада, међутим, настају муке. Која Хитна помоћ ће га пребацити? Да ли она из места у којем је тренутно или она у његовом месту боравка? Шта ако се ради о војном осигуранику? Тада је у игри и војна Хитна помоћ. Читалац већ претпоставља да чим има више оних који могу нешто урадити вероватно је да нико то неће учинити, тј. да свако пребацује одговорност на онога другога. Једни, на пример у Зрењанину, тврде да они увек иду по Зрењанинца којег је несрећа задесила у неком другом месту, па исто очекују и од других, нпр. Београђана, који сада треба да пошаљу санитетско возило за њиховог суграђанина којег је малер задесио у близини овог банатског центра. Ако је реч о војном осигуранику, онда би санитетско возило требало да пошаље војска. Но, београдској хитној помоћи није ни на крај памети да пошаље возило, јер тврди да пацијента треба да превози онај код којег се тренутно налази. Војна Хитна помоћ, такође, одбија да пошаље кола по својег осигураника, већ упућује на пуковника Угљешу (готово фантомска личност, чему посебно доприноси непознато презиме) који је, изгледа, једини надлежан да одобри такву активност војне хитне помоћи. Могуће је да пуковник јесте властан, али се на телефон уопште не јавља, нити он нити ко други. Без пуковника Угљеше, којега је немогуће наћи, ништа се не може постићи.

Шта онда преостаје породици болесника? Ако има новац, у висини скромне пензије од око двеста евра, може унајмити санитетско возило неке од приватних клиника. Тада члан породице може заједно са екипом ове клинике отићи по пацијента и пребацити га где треба. Шта, међутим, ако породица новца нема? Може га позајмити, али шта ако нема од кога? Остаје, чини се, молитва свевишњем и уздање у лекарску етику запослених у оној установи у којој се пацијент тренутно налази. На основу искуства може се закључити да се човек може поуздати у особље лекарских установа, на пример, болнице у Зрењанину. Ипак, није извесно да је тако са установама сличног типа у другим варошима Србије. Човек се само може надати да и другде има довољно професионалног и љубазног медицинског особља.

Проблем је, међутим, у здравственом систему у којем нису јасно одређене надлежности различитих фондова здравственог осигурања. Потпуни хаос који влада на овом подручју недозвољив је из више разлога. Превасходно, нарушава се једнакост грађана, јер сиротиња бива дискриминисана од стране државе у области здравствене заштите. Друго, уноси се нервоза у медицинско особље што се може испољити у мањој усредсређености на здравље пацијената, пошто се мора решавати оно што није у опису њиховог посла. Треће, нарушава се ефикасност здравственог система, што уноси несигурност међу грађане. Четврто, може доћи до непотребних сукоба грађана и лекара, јер недовољно обавештени грађанин може неправедно оптуживати лекаре уместо власт. Пето, може доћи и до политичких злоупотреба због тога што злонамерни политиканти могу све протумачити као сукоб покрајинских и републичких власти. Дакле, потребно је што пре увести ред у здравствени систем, где ће се тачно знати ко шта и како ради, те ко је и зашто одговоран.

Доцент на Филозофском факултету у Београду