Криза са наплатом ТВ претплате

Медијски јавни сервиси су у свим земљама Европе, као и у Србији, у власништву државе. Разлике су приметне кад је реч о начину финансирања, мада је већина држава прихватила такозвани модел Би-Би-Сија, где грађани претплатом омогућују рад медијског јавног сервиса. Ипак, за разлику од Британаца, који уредно измирују обавезе према Би-Би-Сију, Срби према Радио-телевизији Србије то чине у тек 40 одсто случајева. Зато се и поставља питање да ли и каква побољшања може да донесе дуго очекивана Медијска стратегија Србије?

Професор Факултета политичких наука Раде Вељановски каже да систем претплате није присутан у свим европским земљама, али јесте доминантан облик у 90 одсто случајева.

– Постоји један број земаља који задржава буџетски начин финансирања, као што су Бугарска, Шпанија, Грчка... Свуда где је претплата основни начин финансирања то је законска обавеза, али је наплата лакша у земљама које материјално боље стоје. Рецимо, у Великој Британији је огроман постотак наплате. Би-Би-Си, као јавни сервис има, рецимо, око четири милијарде фунти годишње од претплате, што је новац који би покрио скоро све буџетске потребе Републике Србије. Али, зато они немају извор финансирања из економске пропаганде, јер немају право на емитовање реклама – додаје Вељановски.

Председник Асоцијације независних електронских медија Саша Мирковић објашњава да у Европи постоји неки јединствени систем када је о јавним сервисима реч.

– Ми смо били упућени на модел Би-Би-Сија, који се у потпуности финансира од претплате. У Великој Британији претплата почиње буквално од тренутка када купите телевизор, мислим да је то код њих 109 фунти годишње, јер ваше податке приликом куповине ТВ апарата они одмах унесу у базу података – наводи Мирковић.

Професор Вељановски истиче да се у Европи претплата не наплаћује уз рачуне за струју, а да смо ми смо то увели како бисмо олакшали њену наплату.

– То је сада битно другачије, него деведесетих година прошлог века, када се то звало такса на електрично бројило. Сада је то само физички повезано са рачунима за струју. У првобитној верзији било је предвиђено да јавни сервиси могу да склопе уговор са неким од јавних предузећа на републичком нивоу. Међутим, влада је тада интервенисала и рекла да је најбоље да се наплаћује уз рачун за струју. Испоставило се да код нас то није сасвим добро, јер ако неко треба да плати струју 4.000 динара, а он плати само 3.000 динара, онда они узму све за струју, а за претплату ништа – тврди Вељановски.

На проблем наплате указује и Саша Мирковић из АНЕМ-а:

– Док је, рецимо, у Хрватској проценат наплате изузетно висок, у Србији се то никада није прихватило на тај начин. Имали смо у почетку један охрабрујући тренд, али се онда десила криза и наплата је поново почела да опада. Ако се не варам, тренутно је наплата око 40 одсто. Потпуно разумем забринутост челних људи јавног сервиса кад је реч о финансирању. Али, верујем да би ефикасност наплате могла да се повећа ако би се нашли механизми који би обезбедили потпуну транспарентност и контролу трошења тих средстава – сматра Мирковић.

----------------------------------------------

Невоље локалних јавних сервиса

Члан Савета Републичке радиодифузне агенције Горан Караџић указује на проблем стварања локалних јавних сервиса, јер су то у овом тренутку јавна предузећа, чији су оснивачи скупштине града.

– Углавном су локалне медијске станице у Европи у приватном власништву, а само у малом броју случајева су у власништву државе. Исто тако, чули смо недавно од представника Европске комисије, да Србија може да има јавне медијске сервисе и на нивоима нижим од националног. Поставља се, наравно, проблем финансирања, јер такве станице не би могле да буду у власништву локалне самоуправе. Сад треба видети да ли то значи увођење нових претплата на локалном нивоу, што би било веома непопуларно, или везивање таквих станица за постојећи јавни сервис, који са оваквим степеном наплате претплате и сам једва преживљава – објашњава Караџић.