Резервни план за несуђене бруцоше

Осамнаестогодишња Јована, која је средином јуна закорачила у пунолетство, имала је само једну рођенданску жељу – да освоји индекс Факултета политичких наука, јер је будућност цртана њеним жељама подразумевала бављење дипломатијом. На жалост, она је само једна од неколико хиљада студената чији су се снови о жељеном факултету завршили испод „црте” која дели академце који у дуго, топло лето одлазе са осмехом на уснама од оних који ће цело лето слушати придике родитеља.

Неуписивање жељеног факултета руши бројне илузије о способностима. А породичне драме настају и због тога што многи родитељи немају новац да упишу дете на приватни факултет.

Управо због тога многе маме и тате имају различите „маштовите” идеје како да попуне наредних годину дана живота свог детета до следећег уписног рока – почев од тога да се за „казну” у августовском року упишу на (било који) факултет на коме је остало слободних места, па до тога да дете ради годину дана да би схватило „како се паре тешко зарађују”. Чак и родитељи који могу да издвоје новац за приватни факултет имају дилему да ли треба да се упише „било шта” или треба да подрже дете у одлуци да следећег јуна освоје индекс жељеног факултета.

Школски психолог Елеонора Влаховић, која се више од 20 година бави професионалном оријентацијом, каже да одабир жељеног факултета месец дана пред уписни рок повећава вероватноћу да се лију сузе пред огласном таблом факултета.

– Одлука о жељеном факултету не доноси се у априлу или мају – родитељи су дужни да у току целог школовања прате интересовања свог детета и  ослушкује његове жеље. Међутим, често се дешава да се више пажње посвећује избору матурске хаљине него избору факултета и ма колико да је разумљиво да једну осамнаестогодишњу девојку више занима да блиста на матурском балу него да „заблиста” на пријемном испиту, родитељи морају да дефинишу приоритете у животу – истиче Елеонора Влаховић.

Она наводи пример једне гимназијалке која је две недеље пред упис почела са припремама, а три недеље пре тога је донела одлуку који жели факултет да упише, па је сасвим логично да овакав сценарио нема „холивудски” крај.

– Никада сви академци неће уписати шта желе, јер добијање индекса често не зависи ни од школског успеха ни од добро урађеног пријемног испита, јер из године у годину различити факултету долазе у моду и онда се дешава да за индексе Географског или Факултета безбедности конкурише стотине одличних ђака… Међутим, ако се игра само на једну „карту”, само на један индекс, онда настају драме. Родитељ не сме да буде подршка нереалним жељама свог детета, већ му мора помоћи да реално процени своје таленте. Да бисмо успели на пријемном испиту, не смемо да размишљамо само о нашим жељама и способностима, већ и о реалности у којој се те жеље (не)могу остварити. Главни биолошки принцип живота јесте адаптибилност – преживљавају само они који се прилагоде реалности. То у значи да морамо имати „план Бе” – истиче Елеонора Влаховић.  

Овај школски психолог каже да није једноставно дати одговор на питање – шта саветовати родитељима, јер неки родитељи немају новца за реализацију савета типа „упишите дете на приватни факултет да не губи време”. Конструктивна варијанта јесте да се наредна година искористи за добро спремање пријемног испита, а идеја „нека ради да осети како се паре тешко зарађују” није добра за сву децу јер је неким тинејџерима тешко да се врате у академске воде „када осете новац у рукама”. Међутим, највећа је грешка уписати дете на факултет за који оно нема ни таленат ни интересовање.  

Она каже да се у посебно незавидној ситуацији налазе деца која нису успела да упишу неки уметнички факултет, јер за индекс факултета драмских, ликовних, музичких и примењених уметности увек конкурише десет средњошколаца.

– Уметнички факултети су ризични и за упис и за даљу каријеру, јер они примају веома мали број деце прима и ту важе нека сасвим друга правила – ту никада неће бити правде ни правичности. Међутим, сви тврде да таленат нађе свој пут – ако сте јако добри неко ће приметити ваш таленат, а он може да се реализује и у неком неформалном уметничком удружењу а не само уз помоћ дипломе неког факултета – каже наша саговорница.  

Катарина Ђорђевић