Безгрешни министар и грешни народ

Мој узгредни осврт на срамну набавку вакцине против новог грипа од само педесетак речи дочекан је 20 пута обимнијом салвом неаргументованог гнева бившег министра здравља Томице Милосављевића (у даљем тексту Т. М.). Уместо те лавине споредних, нетачних и увредљивих конструкција пословично арогантног Т. М., довољно је било одговорити на само три проста питања:

1. Зашто се Т. М., пошто је већ прогласио епидемију од већег епидемиолошког значаја (читај: ванредно стање), није држао своје законске обавезе да нареди било ком правном или физичком лицу (природно би било, Институту „Торлак”) да, без профита и условљавања, обави своју грађанску дужност? Са законске, стручне и моралне тачке гледишта, није било места ни тендеру, ни уплитању ланца посредника.

2. Зашто су чланови тендерске комисије доведени у понижавајућу ситуацију да се, без увида у крњу документацију, определе за вакцину коју је нудила тада фаворизована Мишковићева „Југохемија”?

3. Зашто 9. децембра 2009. када произвођач није испунио своју обавезу, уговор није раскинут? Већ је било јасно да је одзив занемарљив, те је здрав разум налагао да се, чак и ако постоји жеља за гомилањем залиха, направи аранжман сa две друге компаније које су тада располагале довољним количинама вакцина, а нудиле су их по скоро двоструко нижој цени.

Кад би показао зрнце критичности и самоувида, Т. М. би морао и да се запита да ли је грешан он или народ, укључујући скоро целокупну стручну јавност. Да ли је било мудро да у тренутку, како је сам тврдио, опште опасности, на прво место стави интерес локалних тајкуна (влади се не може замерити што се ослонила на ресорног министра)? Није ли било стручно недопустиво, а политички кратковидо, претити грађанима да ће морати писмено да се изјашњавају о вакцинацији, било да је прихвате било да je одбију? Колико штете су нанеле бројне нетачне тврдње Т. М., рецимо, да је наша вакцина најјефтинија, а била је далеко најскупља на свету, да је она по квалитету иста као америчка, што је такође груба обмана, да наши грађани први у региону добијају вакцину, а добили су је последњи итд.

Ма колико Т. М. настојао да је блати, добро се зна које је „количине и рокове испоруке” понудила угледна међународна компанија ГСК, а није лепо ни лажни аларм поводом вакцине произведене и коришћене у Канади (Arepanrix) користити за дисквалификацију једне друге вакцине понуђене нама и продате у Европи у количини од више од 160 милиона доза (Pandemrix). Осећање доброг укуса би посебно налагало да се компанији ГСК ода признање што је инсистирала на директној нагодби са властима, како би избегла посреднике и препоручила се изразито повољном ценом. Да ли је њена понуда због тога одбачена?

Са заобилажења и искривљавања чињеница пређимо на увреде. Јавност уме да суди ко је заслужан за „најнижи ниво комуникације” и искривљавање контекста „с временске дистанце”. Потписник ових редова је још почетком лета 2009. у „Политици” давао процене о новом грипу које су се показале реалнијим од других. На Т. М. је било да са својих министарских маглина обрати пажњу на те и десетине других текстова и интервјуа истог аутора објављених у „реалном времену” у нашим угледним медијима, те да поднесе оставку пре него што је на то натеран. Поменимо неке грехе који се стављају на душу Т. М.: 1. За време његове дуге „владавине” српским здравством, оно је постало најкорумпиранији сектор у Србији (в. одговор владе на упитник ЕУ). 2. У законске прописе су уведене коруптивне одредбе које су неспојиве са праксом у цивилизованим земљама („вечерње клинике”, ванстандардне услуге итд.). 3. Истопиле су се наменске донације ЕУ српском здравству од 140 милиона евра. 4. И наши унуци ће отплаћивати кредит од преко 200 милиона евра за све неизвеснију реконструкцију клиничких центара. 5. Само две афере о којима се тренутно говори („трговина смрћу” Хитне помоћи и погребника, манипулације листама чекања за радиотерапију) коштале су живота и здравља стотине људи. 6. Министарство здравља је неколико пута грубо кршило Закон о јавним набавкама (до сада су само поједини директори због тога допали затвора). 7. Угледне међународне организације, попут Светске банке и Програма за развој УН, на неуобичајено оштар начин су се изразиле о својим искуствима са министарством са Т. М. на челу. („Постоји историјат нерешених концептуалних разлика који је фрустрирао учеснике”, „ неслагање о основним начелима било је тако дубоко да је онемогућило даљу сарадњу”, итд.).

Набројано ни издалека није све. Али, мало ли је?

Остаје напад на Лигу за имунизацију који је испод сваког интелектуалног и моралног нивоа. Тужно је што Т. М. пренебрегава да је реч о више десетина угледних лекара, међу њима 10 професора наших медицинских факултета, који часно обављају свој посао. Управо их је осећање одговорности натерало да се удруже и скрену пажњу да Србија има најзастарелији програм вакцинација у Европи. Они су иницирали јединствен скуп на којем је више од 700 стручњака од Т. М. енергично захтевало да Србију не издваја од осталих земаља Европе и региона. Све активности лиге финансијски покрива њен председник, а само је двема јединим великим компанијама које српско тржиште снабдевају вакцинама понуђено да наизменично одржавају сајт лиге. То се драматично разликује од склоности Т. М. да сам окупи партијске кадрове и организује их као тзв. невладине организације. Између принципа којих се држе чланови лиге и понашања Т. М. постоји непремостив морални јаз, па су неукусне његове импликације.

Епидемиолог, редовни професор Медицинског факултета БУ, председник Лиге за имунизацију и члан УО удружења „Доктори против корупције”