Шпијун код Бин Ладена

Управо кад почињу филмске авантуре новог Џемса Бонда, с очигледним уверењем продуцената да је глад за таквим "штивом" неутољива, окончава се авантура Омара Насирија, који је годинама био доушник разних обавештајних служби из непосредне близине Осаме бин Ладена.

Овај Мароканац пореклом, чије се право име скрива, добио је најзад немачки пасош и постао – писац.

Из штампе су пре неки дан (20. новембра) изашли мемоари (496 страна, с популарном ценом од 19,90 евра) овог шпијуна под насловом "Мој живот код Ал каиде", који се одлучио да, после свега, мало "ужива живот", у тајном скровишту и под сигурним окриљем немачких власти.

Систем штафете

Накнадну "рецензију" и препоруку дали су му, уз посредство увек радозналих медија, његови бивши послодавци констатацијом да је прича аутентична, иако, додали су, њени детаљи нису (увек) проверљиви: Омар Насири се, заиста, инфилтрирао као доушник у редове "божјих ратника", мењајући газде и финансијере, по систему штафете.

То је прича о првој генерацији Ал каиде и неопаженом ширењу њене мреже Европом. И, такође, причао о односу доушника и његових газда, а у Насиријевом случају су то били Белгијанци, Енглези, Французи и Немци, уз уверење и констатацију аутора да тајне обавештајне службе воле издају, али не и издајнике.

Енглези (њихова МИ5) Насирија су проценили као "интелигентног и флексибилног", а немачка тајна служба (за заштиту уставног поретка) као "необузданог, својеглавог и склоног инсценацији". Новинарима "Шпигла" је том опису (при)додао како ником није дозвољавао да му попују.

Насиријева шпијунска прича почиње, иначе, у Белгији, где је стигао као дечак, са родитељима, мароканским мигрантима. Кад је прешао двадесету, његов старији брат Хаким је, ватреношћу проповедника, покушао да му приближи Алаха. Омара је, међутим, више од ислама привлачила – дрога.

Родитељи су у том периоду више времена проводили у Мароку, а њихова кућа на периферији Брисела постала је стециште избеглица из Алжира. Они су најпре помагали илегалне и фанатичне организације у сопственој земљи, шаљући пропагандни материјал, новац и оружје. Огласили су се потом бомбашким нападима на париски метро и први пут скренули пажњу јавности на исламску терористичку мрежу у Европи.

Кад је њихова кућа почела да постаје складиште калашњикова и експлозива, Омар Насири се одлучио први пут на – издају. Отишао је у француски конзулат у Бриселу – било је то, иначе, почетком 1994, годину дана пре оног напада на париски метро – и тражио да разговара са неким ко је "надлежан за безбедност Француске".

Тако је почела његова шпијунска каријера, иако његови послодавци у то време нису придавали посебну пажњу и значај ономе што се дешавало међу имигрантима. Ни сам Насири, наводно, није знао да су и његови "пријатељи Алжирци" кренули са ескалацијом насиља кад су од њега негде крајем 1994. тражили да одвезе један ауто у Алжир. Био је натоварен ћилимима, испод којих се налазила велика количина експлозива.

Насири је предао аутомобил и који дан касније чуо да је у престоници Алжира аутомобил бомба убио четрдесет и две особе. Никад, наводно, није сазнао да ли је то учинила она "његова", али га тај крвави чин "прогања и данас".

Кад су се француска и белгијска тајна полиција 1995. коначно решиле да ликвидирају исламистичку терористичку мрежу, у првој акцији ухапшен је и Омаров брат Хаким. Омар је одлетео најпре у Истанбул, а потом у Авганистан, тада земљу "светих ратника", у којој је Осама бин Ладен организовао и финансирао велики број центара за обуку муџахедина. После дугих провера и саслушања, примљен је под новим именом Абу Имам.

Прошао је све курсеве, и оне за најпробраније, спавао у пећинама и правио експлозиве, а са нараслим поверењем отварала су му се врата ка највишим лествицама Ал каиде.

Ветеран из Авганистана

Кроз логоре за обуку пролазиле су десетине хиљада муслимана који су се у то време припремали углавном за рат у Чеченији. Насири је своје газде обавештавао о свему. Британци су се тада веома заинтересовали за услуге "ветерана из Авганистана", Насирија. Довели су га у Лондон, где је брзо успоставио добре везе са младим Алжирцима који су припремани за борбу. Кад је наслутио да је можда проваљен, побегао је у Немачку. Француска обавештајна служба га је препоручила немачким колегама, који су га, наравно, одмах прихватили.

Одбијен је његов захтев да му се одобри дозвола боравка или азил, тако је држан на "кратком канапу" и био потпуно зависан од тајних служби које су га одмах засуле налозима: на њиховом нишану се налазио један биро који су држали талибани, па неколико џамија.

Имао је, међутим, и са новим газдама доста невоља. Волео је да живи на високој нози, а они нису били претерано дарежљиви, а уз то је био брз и оштар на језику кад се изјашњавао о Американцима: сматрао је да не треба да се мешају у политику муслиманских земаља.

Његове заслуге су на крају, ипак, превагнуле: иако честито није научио немачки, добио је недавно коначно немачки пасош. Сада стиже и хонорар за шпијунске мемоаре.