Између српа и чекића

Син универзитетског професора Бранка Поповића Пријезда Поповић Окружном суду у Београду поднео је захтев за рехабилитацију свог оца, једног са списка 105 стрељаних 27. новембра 1944. године, и објављеног на првој страни "Политике". "Пресуду доскора нико није видео, нити се зна где је сахрањен", каже овај београдски адвокат присећајући се тих дана када је, прелиставајући, "Политику", угледао име свог оца Бранка међу 105 осуђених и стрељаних "народних издајника".
Захтев за рехабилитацију поднео је у јулу. До сада није добио никакав одговор, мада сваког уторка одлази у суд да се распита докле се стигло са поступком за рехабилитацију његовог оца.
Поповић сматра да процес за рехабилитацију тече споро, с обзиром на то да су потомци стрељаних који су поднели захтев већ прилично стари.

"Суд би требало да има ту чињеницу у виду, пошто ми, већина потомака, желимо да дочекамо позитивну пресуду, заправо да се скине љага с наших очева који су осуђени без доказа кривице и проглашени народним непријатељима и издајницима."

Свега четири решења

Поповић сматра да је од априла ове године, када је усвојен Закон о рехабилитацији, издато врло мало решења за рехабилитацију, свега четири од 250 поднетих захтева.

Захтеве за рехабилитацију са списка 105 стрељаних поднели су још и потомци глумаца Александра Цветковића и Јована Танића.

Ко су, заправо, људи са списка стрељаних пре 62 године?

Како каже историчар Срђан Цветковић, са Института за савремену историју, од људи са списка стрељаних највише их је припадало Недићевој администрацији и полицији (38 одсто), четничкој организацији (20 одсто), сарадника Гестапоа (20 одсто), грађана издајника (15), љотићеваца (четири одсто) и осталих три одсто. Што се тиче професионалне и социјалне структуре, највише су на мети били припадници Недићеве администрације, министри и помоћници (готово 75 одсто), али је ту било и угледних професора, глумаца, новинара, па и студената. Сви стрељани су мушкарци осим једне жене.

На списку стрељаних, поред министара, помоћника и познатих политичара као Радослава Веселиновића, Србислава Ђокића, Душана Ђорђевића, били су и универзитетски професори, попут Бранка Поповића, Илије Пржића, Светислава Стефановића, Григорија Божовића...

Што се тиче судбине универзитетског професора Поповића, Моше Пијаде је наводно изјавио да је он био у Београду никада не би дозволио да се на списку стрељаних нађу угледни Београђани, попут Бранка Поповића (који је био лични пријатељ његовог брата Давида). Од новинара на списку стрељаних били су: Јован Тановић, предратни уредник "Политике", Велибор Јовановић, Светолик Савић и други. Од глумаца и уметника стрељани су: Александар Цветковић, Јован Танић, Љуба Васиљевић, Лазар Јовановић...

"Оптужнице су биле неодређене. Као најексплицитнији примери неодређености оптужби, али и непримерености казне са листе од 105 стрељаних, могу се навести следећи случајеви: ’Коцкар Вељко, студент технике, агент Гестапоа, истакао се у ширењу лажи и клевета против Народноослободилачког покрета’, ’Вучићевић В. Добривоје, фризер. Крио је немачке војнике и помогао их да не падну у руке НОВ-а, после ослобођења Београда’", каже овај историчар. Он је о репресији од 1944. до 1953. коју су спроводиле комунистичке власти и написао књигу "Између српа и чекића".

Како каже Цветковић, објављени спискови грађана садрже тек делић жртава револуционарног терора у Београду, док је много већи број оних којим се за пресуду и гроб не зна, нити су њихове породице о томе званично обавештене. Записници са саслушања из овог периода углавном не постоје, а у оно мало пронађених оптужени се бране у својим изјавама на сличан начин, каже он. У бројним документима пронашао је изјаву једног од учесника судских процеса Славка Павловића, који је био на челу суда једног од батаљона и који је казао да је за суђење једном лицу била довољна и анонимна дојава.

Исфабриковане пресуде

Цветковић је претражио огромну документацију да би сазнао нешто више о 105 особа са списка стрељаних и како им је суђено.

– На основу изјава учесника сведочења најближих, архивских докумената, судских пресуда уписника и регистра Војног суда Београд, може се са великом дозом сигурности претпоставити да су стрељани без легалног судског поступка, а да су само за поједина лица пресуде исфабриковане касније. Индикативно је да се у уписнику пресуда Војног суда Београд за 1944. не може наћи никаквог трага лицима која се налазе на листи 105 стрељаних. Поједине групне пресуде које смо пронашли у фонду Државне комисије датиране су на март 1945. године и означене деловодним бројевима под којима се не могу наћи у уписнику и регистру Војног суда. Образложења су штура, а записници са саслушања углавном не постоје што наводи на закључак да је реч о конструкцијама и да стварног судског процеса није ни било већ се све одвијало по сценарију који је описао мајор ОЗН-е Милан Трешњић – каже овај историчар.

-----------------------------------------------------------

Стрељани и сарадници Гестапоа

Штаринг Борис, агент немачке обавештајне службе, Јовановић М. Александар, бивши шеф персоналног одсека У. Г. Б.
Јовановић Бранислав, члан Љотићевог "Збора",
Јовановић Зорица, посредник између Немаца и четника,
Савић Миливоје, издавао родољубе за новац,
Хан Иван, војник злогласне СС дивизије "Принц Еуген",
Тодоровић С. Никола, из среза Драгачевског, шеф полиције,
Шнебл Душан, дуже време био у немачким СС јединицама...

--------------------------------------------------------------------------

Голооточани траже спискове

Делегација Удружења "Голи оток" за Србију затражила је пре неколико дана од Министарства правде да им се предају спискови лица која су била на издржавању казне на Голом отоку као административни кажњеници.

Наиме, од бивших кажњеника се сада, у поступку по Закону о рехабилитацији, тражи да поднесу доказ да су били кажњавани и да су издржали казну, а они, у највећем броју, нису никад примили ни решење о кажњавању, ни решење да су издржали казну. Такви спискови доступни су голооточанима у Словенији, Хрватској, Црној Гори, Македонији, па чак и делимично у Војводини. Једино у БиХ и Србији јавности су ти спискови недоступни.

Међутим, у Министарству им је речено да не располажу таквим списковима, али да ће оно тражити од надлежних да се поступи по захтеву голооточких заточеника.

Нада Ковачевић

-----------------------------------------------------------

Брисање пресуда

Од 250 захтева колико је поднето, Окружни суд је до сада разматрао око десет

Окружни суд у Шапцу усвојио је захтев за рехабилитацију овог гвожђарског трговца, кога су 27. августа 1943. убили четници, а комунисти по доласку на власт прогласили народним непријатељем и конфисковали му имовину. Захтев за рехабилитацију поднели су Деспотовићев син Слободан, истакнути глумац овдашњег театра и кћерка Марија, пензионисани службеник Судске управе у Шапцу. У поменутом захтеву, Деспотовићева деца су навела да њихов отац није био припадник ниједне политичке партије пре, а ни током Другог светског рата.

Прве одлуке по захтевима за рехабилитацију, пре непуних месец дана, донео је и београдски Окружни суд. Одлуком судског већа овог суда, рехабилитовани су Момчило Нинчић, некадашњи министар иностраних послова у избегличкој Влади Краљевине Југославије. Овом одлуком поништена је пресуда Војног већа суда Федеративне Народне Републике Југославије од 15. јула 1946. године којом је Нинчић у одсуству осуђен на осам година принудног рада, губитак политичких и појединих грађанских права, конфискацију целокупне имовине и губитак држављанства.

Поред Момчила Нинчића, одлуком овог суда рехабилитовани су и Косана Милошевић, некадашњи поручник Југословенске народне армије која је, пресудом Војног суда у Загребу 1951. године, била осуђена због непријатељске пропаганде и Миљко Петровић, власник стругаре у Краљеву за време Другог светског рата, који је 1945. године оглашен кривим због повреде српске националне части.

Милошевићеву, у то време поручника ЈНА, Војни суд у Загребу осудио је зато што је у августу 1950. године, колеги потпуковнику на улици рекла да је "народ на Косову незадовољан", као и да су "сви прави комунисти побијени. Суд је Милошевићеву обавезао и на принудни рад у трајању од четири године. Некадашњем официру ЈНА су, поред овога, на годину дана одузета сва грађанска права, а осуђена је и на трајни губитак чина.

Миљку Петровићу је 2. јуна 1945. године, Суд за суђење злочина и преступа против српске националне части у Чачку, изрекао још строжу казну. Проценом тадашњих судских власти, Петровић је повредио српску националну част зато што је стругара у Краљеву чији је био власник, радила и у време окупације. Осуђен је на трајни губитак српске националне части, седам година тешког присилног рада и конфискацију целокупне имовине.

Од 250 захтева колико је поднето, Окружни суд је до сада разматрао око десет. Под "лупом" већа нашао се захтев за рехабилитацију угледног књижевника Драгослава Михаиловића, који је без суђења оглашен кривим за непријатељску пропаганду и упућен у затвор на Голи оток. Комисија за прекршаје Другог рејона града Београда прогласила је Михаиловића, који је тада био студент прве године књижевности, присталицом Информбироа зато што је бранио двојицу ухапшених другова из Ћуприје који су говорили да ће тешка индустрија после петогодишњег плана да производи дрвене чешљеве.

Окружни суд разматрао је и захтев за рехабилитацију Антона Шустера, лимара на двору Карађорђевића, кога су партизани стрељали у јесен 1944. године. У захтеву који је поднела Шустерова кћерка Оливера Карлсон наводи се да је овај некадашњи власник грађевинско-лимарске фирме стрељан без суђења неколико дана после хапшења. Породица никада није сазнала датум Шустеровог погубљења, а ни место на којем је сахрањен. Једина информација коју су добили у протеклих 60 година било је решење о одузимању имовине, које су примили две године пошто је Шустер одведен са недељног ручка. У њему се наводи да се "конфискује целокупна имовина стрељаног Шустера Антона".

Одлука по захтеву се очекује и за Јосипа Ерцеговића, бившег поручника Удбе, осуђеног на пет година затвора због непријављивања надлежнима да ће човек кога је познавао побећи у Италију. Пред судом се нашао и захтев за рехабилитацију Наталије Миленковић, једне од власница текстилне фабрике у Лесковцу "Јовановић и Поповић", коју су комунисти запленили, а Наталију и њене две сестре осудили на затворску казну.