Лица и наличја херојства

Настала по мотивима приповетке будванског писца Стефана Митрова Љубише, драма „Кањош Мацедоновић” Виде Огњеновић приповеда о легендарном будванском јунаку који одлази у борбу са Фурланом, горостасним непријатељем венецијанског Дужда, да би побољшао друштвено-политички положај својих Паштровића. Овај митски наратив је полазиште за деликатно поигравање са митско-историјским стереотипима, раскринкавање механизама тенденциозног стварања историје и колективног памћења, као и за критичко сагледавање паланачког менталитета и назадних уверења која спречавају општи друштвени напредак. Драму карактерише и раскошна употреба говора, испреплетана мелодичност речи, праскава духовитост њиховог значења, као и глатко разигравање пратећих мелодрамских токова радње.

Представа коју је Вида Огњеновић и режирала је у одређеној мери осавремењена епска приповест са елементима трагикомедије, мелодраме и мјузикла. У оквиру фестивала Град театар Будва је извођена на простору Старог града Будве, између цркава, амбијенту који ефектно истиче митско-историјски контекст радње (сценограф Миодраг Табачки, костимограф Љиљана Драговић). Игру многобројног ансамбла (тридесет глумаца наступа у представи) одликује базичан реализам, понекада архаични, декламативни, а понекада и аутоироничан, са циљем успостављања одмака од ликова – тако се проблематизују конвенције наивног херојског идеализма.

Игор Ђорђевић у улози Кањоша Мацедоновића харизматично остварује идеју амбивалентног херојства, отелотворује концепт јунаштва са лицем и наличјем, са магнетском привлачношћу гради лик неидеализованог хероја који има шарм људског, шарм истовремене слабости и снаге. Он је трагикомичан у својој основи – ситан и физички неразвијен, неустрашив али истовремено и врло осетљив, мудар али и инфантилно лаковеран. Та његова контрадикторна природа продорно ће доћи до изражаја у помало гротескној сцени сукоба са Фурланом у Венецији. Предраг Ејдус игра венецијанског Дужда, минимализованим а продорно изражајним средствима – он је превртљив и недодирљив лидер који у представи неодољиво подсећа на Брандовог Дон Вита Корлеона. Бранислав Лечић обликује архетипског непријатеља Фурлана, снажног и грубог одметника који страда случајно, свакако не херојски, суштински трагикомично, што је такође у функцији проблематизације поједностављеног митског идеализма.

Демистификација романтизованих приказа стварности једна је од најзначајнијих идеја представе, примењива у анализирању и разумевању нашег данашњег друштва. Она се спроводи и увођењем бројних комичких сцена које настају из споја неспојивог или због различитих врста претеривања – на пример, на почетку, када калуђери раде на својој физичкој кондицији или када једна жена јури другу да би је треснула иконом по глави. Комички детаљи руше заблуде и усложњавају поглед на свет јер изазивају сталну сумњу у различите конвенције. У појединим сценама, сличан аутоироничан смисао имају и сонгови – на пример, у певаним сценама између Видосаве (Сена Ђоровић) и Вукца (Павле Јеринић) (музика Зоран Ерић).

Марко Баћевић обликује Даскала, иконописца, уметника који жели да у њихово застарело друштво унесе свежину промена, али се суочава са жестоким отпором. Сцена у којој му друштво суди због другачије насликане иконе Светог Николе, значајна је метафора безнадежне заосталости средине која је у лошем смислу оптерећена традицијом, закуцана у месту, без визије будућности. Танасије Узуновић у улози Оца Герасима јасно представља носиоца тог апсурдно застарелог система вредности – он је ауторитет који ствара званично мишљење иако је слабовид и наглув. Лик Катне коју театрално игра Стела Ћетковић такође битно одсликава ту њихову језиву менталну ограниченост, одсуство индивидуалности и сопственог става, безлично препуштање мишљењу околине. Александар Ђурица са сигурношћу игра разборитог, али мрзовољног Никодима, Бранко Видаковић мекшег Луку, Небојша Кундачина галамџију, шаљивџију и пијандуру Крста, Радован Миљанић питомог Голуба, Хаџи Ненад Маричић Оца Филимона, Зоран Ћосић мудрог Митра, а Синиша Убовић Радета, који по сваку цену жели да напусти ту средину заглављену у прошлости и паланачкој свести…

Ово ново сценско тумачење „Кањоша Мацедоновића” је представа епских размера која се мора поштовати, ако већ не и волети (то је ствар личних афинитета). Она лагано, доследно и без великих изненађења, али са завидним стрпљењем и прецизно извајаним детаљима, суверено слика лица и наличја херојства. Тако се обликује пуна слика стварности, изграђена на противуречностима и унутрашњим тензијама које су пут до истине.