ПАТРИОТИЗАМ И ЛОГИКА

Искрено сам покушао да разумем разлоге који су навели господина саветника Небојшу Крстића да се упусти у посао који му, хајде да се не лажемо, баш и не иде од руке.
А дужина нашег одговора коју г. Крстић помиње, нажалост, ипак није доказ како г. Крстић није "промашио и тему и адресу", већ је делом последица високе саветничке функције на којој се г. Крстић тренутно налази, а делом је резултат чињенице да је много лакше оптуживати него на оптужбе одговарати и теже скидати него лепити етикете.

Г. Крстић у свом одговору вели како не мисли да мора било кога да уверава да "нису више она времена" и они "прошловремски кабинети" и "партијске ћелије". Али времена су, господине Крстићу, доста релативна ствар, док су кабинети мање-више увек кабинети, а партијске ћелије партијске ћелије. Поготово у Србији. Не кажем да нема промена – модернији су намештај, реторика и гардероба – али је доста тога остало исто. Нарочито ауторитарни рефлекс и уверење како историја почиње од тренутка (Осма седница, 5. октобар, 28. јун) када смо "ми", односно "наши" дошли на власт и засели у кабинете. Верује ли г. саветник Крстић да и у постпетооктобарској Србији нема интервенција, зивкања и викања из кабинета, и да се данас не врши притисак на уреднике и новинаре? И да и сада – баш као и тада – има оних који под тим притисцима попуштају и оних који им одолевају. Уосталом, да ли би се г. Крстић могао заклети да и он лично – а уопште не мислим да је он у томе једини или најгори – никада није ујутро или увече телефоном звао уреднике да се због нечега жали или захтева, и да ли заиста верује како у тим позивима, ма колико љубазно и "пријатељски" били интонирани, никада није било скривене претње, упозорења или опомене?

Ми пишемо: "Сви знамо да и најпаметнији људи понекад погреше. Говорити о нечијој грешци, међутим, не значи аутоматски тврдити да ју је починио имбецил. Нити да је неко ко пређе улицу ван пешачког прелаза самим тим постао непоправљиви преступник и морална наказа". Након тога иде навођење тих, по нашем суду, погрешних корака поводом косовског питања, и закључак како "из тих наших указивања, међутим, не произлази да мислимо како је ДС непатриотска странка". Дакле, свако елементарно писмен и интелигентан не може имати никакве дилеме око смисла онога што је ту речено – ми се, наиме, критички односимо према појединим, по нама, проблематичним примерима "косовске политике" демократа, и наглашавамо да из тога нипошто не следи да генерално оспоравамо патриотизам ДС-а, његових бројних бирача, или његовог председника. ("И најпаметнији људи понекад погреше... говорити о нечијој грешци, међутим, не значи да...")

Наводим ово зато да и најповршнији и ауторима најнесклонији читалац не би могао имати трунке сумње у погледу садржаја и смисла изреченог. А погледајмо сада како је и шта из наведеног пасуса "ишчитао" г. Крстић: "Слагао се не слагао са вама, поштована господо, никада не бих себи дозволио да кажем како сте `имбецили, непоправљиви преступници и моралне наказе` и претпостављам да ни ви, баш као ни ја, не знате тачно зашто сте тиме украсили свој одговор". Знамо, г. Крстићу, знамо. Али заиста не знамо да ли се Ви то само шалите са нама и логиком – или можда збиља нисте у стању да схватите бенигни и у основи благонаклон смисао нареченог пасуса, па заиста верујете да смо у том нашем одговору Вас или било кога назвали "имбецилом, непоправљивим преступником и моралном наказом"? Или само цинично рачунате на читалачку заборавност? Или је неко г. саветника погрешно саветовао да је у полемици најважније да опонента што пре "залепиш" неком етикетом, а нека се он после пере и објашњава?

Или, можда, његова превише нервозна реакција указује да ипак постоји неки проблем и нека пукотина у акутном косовском консензусу, нешто што га у тој косовској причи жуља и због чега је тако жучно реаговао? Нису ли, можда, ови колумнисти нехотично и у "незгодном" тренутку такли у жариште проблема о којем тако гласно ћути српска политичка и медијска елита. Нису ли, можда, гнев г. Крстића изазвале следеће речи: "Уочавамо да постоје – или су барем током дужег времена постојале – разлике у политици ДСС и ДС по питању Косова... Драго нам је уколико су те разлике у међувремену нестале, а биће нам још драже уколико се испостави да тренутни косовски консензус није само краткотрајни патриотски излет у функцији лакшег склапања владе."

Као што се види, било је то само једно опрезно аналитичко указивање на основу неколико конкретних и наведених примера (које, уосталом, г. Крстић у свом одговору није ни покушао – нити могао – да демантује), а не паушална критика или оптужба на рачун ДС. Наравно да се патриотизам не може мерити тежином увреда које се из овог или оног кабинета упућују на рачун Ахтисарија и Олија Рена. Али се, исто тако, од српског председника, премијера и њихових блиских сарадника ипак очекује да у осуди међународног преседана и одузимања дела територије једне суверене и демократске земље, по могућству, оду барем корак даље од, рецимо, словачких или шпанских "дужносника" – ако већ не могу или неће да се мере са оним руским. Брига за људе се подразумева, али председник Србије се ипак заклиње да ће чувати "територијални интегритет" државе – баш као што се на сличан начин заклињу шефови држава било где у свету. У "Европи без граница", ништа мање него у Индији, Ираку или САД.

Не, господине Крстићу, нажалост, више заиста није довољна само неодређена мантра како "никада нећемо признати/потписати независност Косова", али да "ни по коју цену не смемо кварити односе са нашим евро-атлантским савезницима". При чему, ти исти "савезници" Косово већ годинама систематски претварају у независну државу, служећи се при том оправдањима која подједнако вређају и елементарни патриотизам – и елементарну логику.

Главни уредник часописа "Нова српска политичка мисао"