Магија саксофона, романтика клавира, слатки соул...

Ексклузивно из Ротердама

Ту-тум-кукам, кару-кум-кукам... У ноћном возу за Хаг, две девојке пригрлиле ајпод и тихо опонашају вокализу Есперанце Спалдинг и Гречен Парлато из песме „Inutil Paisagem“. Два пара очију блистају од радости после сваког погођеног интервала егзотичне бразилске хармоније. Са преко 150 концерата на 12 паралелних сцена у ротердамском конгресном центру Ahoy, North Sea Jazz Festival пружа јединствену прилику да током само једног викенда чујете све своје џез хероје. За многе ипак овај фестивал представља одличну скупу журку којом се треба похвалити сутрадан на послу – како другачије објаснити да су кафеи и ресторани Ahoy-а увек пуни?

Петак, 8. јул

Као да су мене питали чиме да почну! Последњи албум Есперанце Спалдинг „Chamber Music Society“ најбоље ме је грејао прошле зиме, и ево младе контрабасисткиње у концертној промоцији овог програма, са ритмичарима, гудачима и симпатичном Леалом Сајр у вокалним дуетима. Џез и савремена класика љубе се у бојама Северне и Латинске Америке. Онда путујемо у Скандинавију. Норвежанин Терје Исунгсет окружен је тонама леда на сцени у функцији инструмената: ледофон, ледена труба и хорна, ледени бубњеви и удараљке, ледена гитара у рука(вица)ма Холанђанина Брама Стадхоутерса, ледени глас Мари Квиен Брунвол заокружује мистику севера Европе. За то време, у највећој сали Nile је фешта: Пол Сајмон са хором од десет хиљада фанова пева „Slip Slidin Away“. Јесте, ово је џез фестивал, али џезера не би било да бројна публика не долази управо због ових „не-џез изузетака“. Натали Кол је далеко од некадашње форме, па ипак је лепо уживо чути „Unforgetable“.

Време је опет за прави џез: састав US Five Џоа Лована пржи пост бап у сали Hudson. У тоновима његовог тенор саксофона препознајемо безграничну љубав према Паркеру и Ролинсу, читајући њихово наслеђе језиком овог времена. Излазећи на ваздух, сачекао ме је прави летњи пљусак, типичан за Холандију. Са сцене Nile-а пркоси му Би Би Кинг, изводећи „You Are My Sunshine“. Бирам место под надстрешницом шампањ-бара гледајући Краља блуза на видео-биму. Програм у маленој сали Yenisei најављен је у каталогу као „new free bop“. Нови жанр? Или само још један покушај бесмисленог сврставања музике у одређену фиоку? Саксофониста Тони Малаби и трубач Лајам Силери обликују данашњи звук Њујорка, у ком је садржано поштовање према различитим (опречним?) правцима историје џеза. У финалу овог програма, екипа из састава Mostly Other People Do The Killing ће обележити пет деценија од чувеног концерта Ерика Долфија у клубу Five Spot, као једног од најблиставијих мостова великог џез преврата. У пролазу свраћам на наступ Мишела Портала, како би поздравио Бојана Зулфикарпашића, и чуо трубача Амброза Акинмура, овогодишњег лауреата бројних анкета у категорији „звезда у успону“. Укус неформалног џемовања легендарног саксофонисте Фероа Сандерса са триом пијанисте Роберта Гласпера прија више од пржене рибе у башти.   

Субота, 9. јул

Звезде Бреда Мелдауа и Џошуе Редмана, односно Чарлса Лојда и Џејсона Морана, засењују осталих педесетак концерата. Субота пролази без трке, уз невероватно уживање у музици ових уметника. Дугогодишње пријатељство Мелдауа и Редмана избија из сваког такта њихове свирке. Романтични клавир и лепршави саксофон доносе њихову нову музику, као и аутентична читања џез прошлости („Cheryl“– Чарли Паркер) и рокенрол инспирација („Dream Brother“– Џеф Бакли). Пола сата касније се разлеже величанствена мелодија negro spiritual-a „Go Down Moses“. Саксофон Чарлса Лојда поседује магијску моћ: осећам жмарце по телу, сузе и смех су два пола исте емоције којом нас обузима „Full Service Orchestra of Love“ (како легендарни музичар зове свој актуелни састав). Успут ће нам пијаниста Џејсон Моран поклонити мали портрет Телонијуса Монка, а басиста Рубен Роџерс и бубњар Ерик Харланд показати зашто их прати епитет најбоље ритам секције у актуелном џезу. У једном моменту, на поду сале видим познати лик Лојдове супруге, менаџерке и велике музе Дороти Дар. Питам да ли јој смета друштво. Осећајући љубав са којом Чарлс свира знајући да је она ту, имам потпуни доживљај. До следећег сусрета са њима, у мислима ће остати стихови из Бхагавадгите, Божје песме из Махабхарате, које Лојд казује на музику посвећену чувеном индијском математичару Рамануџану.

Остатак чине „кратке посете“. Наступ бразилског кантаутора Жоа Боска доноси упадљиво више џеза у поређењу са другим популарним извођачима из ове земље. Курт Елинг је извео мање Синатриних нумера него што би се очекивало од програма под називом „Swings Sinatra“, укључујући чак и „Golden Lady“, Стивија Вондера. Уместо Џорџа Мраза у квартету Ала Фостера појавио се македонски контрабасиста Мартин Ђаконовски. Од њега сазнајем да је претходно са босанским бубњаром Дејаном Терзићем пратио Џоа Лована – што нигде није било најављено у програму! Онда поново слушам звуке Истока, уз Indo-Pak Coalition саксофонисте Рудреша Махантапе, који је добио carte blanshe да на овогодишњем фестивалу представи три различита пројекта. Стижем и на бис Арвеа Хенриксена, добитника награде која носи име оснивача фестивала Пола Акета, за таленте који заслужују већу пажњу. 

Недеља, 10. јул

Јурцање из једне сале у другу, провлачење кроз гужву, жеља да се чује што више. Занимљиви сусрети џез великана, као специјалитет великог фестивала. Ануар Брахем (уд), Дејв Холанд (контрабас) и Џон Сурмен (бас кларинет) евоцирају успомену на давну сарадњу под окриљем продукције ECM. Пољски трубач Томаш Станко у пратњи квартета саксофонисте Криса Потера демонстрира надахнуће скорашњим пресељењем у Њујорк. А Доктор Џон ће на сцени угостити Тромбон Шортија, који је претходног дана растурио аудиторијум под шатором Congo. Херби Хенкок, Вејн Шортер и Маркус Милер свирају два сета у посвету Мајлсу Дејвису. Први, коме сведочим, чини потпури темаиз разних периода Мајлсове каријере („All Blues“, „Milestone“, „Footprints“, „Jean Pierre“, „Time After Time“), између којих актери преузимају упечатљиве соло деонице. Мајлса коректно „глуми“ млади Шин Џонс, из Милеровог сталног састава.

У раној фази дана храним мозак откаченим авангардизмом квинтета гитаристкиње Мери Халворсон. Касније ћемо се више пута сударати – најпре на још луђем концерту перкусионисте Тајшона Сурија – који је садржао и три минута тоталне тишине! – а затим на веселој журци Тома Џонса. „Delilah“ у новом аранжману звучи као песма мексичких маријача. Кратки обилазак наступа Мејвис Стејплс оставља ме у жељи да јој следећи пут посветим више времена – сви се њишу у такту „слатке соул музике“. Међу бројним домаћим извођачима бирам наступ Codarts Big Band-а, уз гостовање певачице Лилијен Вијере и веселе перкусије мог домаћина, Словенца Жиге Шерцера, те фасцинантну свирку саксофонисткиње Тинеке Постма, у маниру њеног највећег узора Вејна Шортера. Крај дана доноси тешку дилему: Бранфорд Марсалис, или његов пулен из дискографске куће Мигуел Зенон. Бирам прво Зенона – изводи 45-минутну свиту латиноамеричких песама, која полако узраста до апсолутног лиричног климакса. У истом расположењу је и Марсалис: бис „St. Louis Blues“ ми и даље одзвања у ушима. Куца поноћ. Млађа публика плеше у електроритму DJ-a Флајинг Лотуса, старију бирају фанки грув Бутсија Колинса, уз ненајављено гостовање Снупа Дога, забава је и у ресторану уз хитове Мајкла Џексона. Ускоро ће се сви сакупити на Принсу, до раног јутра.