Као Грк у апсу

Криза у Грчкој подсетила нас је на две пословице у вези са Грцима. „Дужан као Грчка“ и „Буни се као Грк у апсу“. Овакве пословице надовезују се на изразе као што је „француска собарица“, „шкотска шкртост“ и сличне.Осим пословица и идиома,постоје и етнички вицеви, у којима су садржане представе о неком народу. Све те представе одражавају стереотипе о Другом.

Стереотип је прво означавао плоче сa непокретним слогом, односно клишее у штампарству. Прво издање Вујаклијиног речника зна само за ово значење. У модерном значењу, „слике у глави“ нетачне и круте конструкције слике Другог, ову реч је први употребио један од највећих новинара свих времена, Волтер Липман, 1922. године. Тако Енглези немају смисла за хумор, Медитеранци су љубавници, а Немци педантни. Недавно смо слушали како Срби умеју да се веселе, а да имају и посебну душу, која је можда део оне стереотипне словенске душе. У почетку се реч стереотип употребљавала само за негативне и омаловажавајуће представе. Тако су први проучавани етнички/расни стереотипи били антисемитски и они против Афроамериканаца. Адорно је чак и установио посебан тип личности, „ауторитарну личност“ посебно склону да стереотипно посматра друге.

Онда се показало да стереотипи понекад имају у себи „зрно истине“, како је то рекао Гордон Олпорт. Представа Других о Нама, често се преклапала са нашим сопственим мишљењем о нама самима. Тако Срби често верују да су посебно надарени за кафанско весеље, а у то верују и многи странци који долазе да искусе београдске сплаварске лумперајке. Временом је превладало мишљење да су стереотипи нужно зло, јер представљају сажету, мада каткад и до карикатуре упрошћену, скицу неког народа, земље или друштвене групе. Из лењости или из недостатка времена за дубље размишљање,већина људи своди своје утиске о страној земљи и људима на пар црта. Поврх свега, тих неколико утисака се обично стичу преко медија. Читава ова прича би имала само академски значај, да се стереотипима не руководе и државници, инвеститори, о туристима и купцима робе са националним брендом да и не говоримо.

Ипак, медији су ти, који жељни кратке и брзе вести, најспремније посежу за стереотипима, посебно у временима кризе. Видели смо како су деведесетих година лако оживљени негативни стереотипи о крволочним Србима/Балканцима из времена балканских ратова(погледати књигу Милана Ристовића о антибалканским карикатурама из тог времена). Ратови деведесетих су олако названи „балканским“, на велику жалост Бугара и Румуна, који,иако Балканци, са тим ратовима нису имали везе. Бугарска историчарка Марија Тодорова је показала како Запад традиционално гаји представу о Балкану као неком свом прљавом задњем дворишту, не баш правој Европи.Многи су огорчено закључили да нас та Европа (читај Запад) никада неће прихватити као себи равне, већ ће нас у најбољем случају трпети као неке заостале и неуспешне рођаке.

Стереотипи се заправо стално мењају. Они су пре палимпсест, по коме се стално пише и брише, него непроменљива штампарска плоча која заувек отискује једну исту слику. Пример за то је Медитеран. Сетимо се сцене из филма „Медитеранео“, у коме турски шверцер дефинише културну блискост са Италијанима, чувеним речима:„Италијани,Турци, једна фаца, једна раса.“ Све до шездесетих година и у социологији и антропологији је било раширено уверење да Италијани и Шпанци, на пример, не припадају сасвим „Западу“ већ да су ближи народима северне Африке и Блиског истока.У Буњуеловим филмовима и филмовима италијанског неореализма, Шпанија и Италија су земље затуцаности и беде. Онда ће успех Италије од шездесетих и Шпаније осамдесетих година, потпуно изменити ту слику. Италија и Шпанија постале су земље за које се веровало да су спојиле високи стандард са посебно префињеним, а уједно и опуштеним начином живота. Помало и скоројевићки, пратила их је и Грчка, а на свој начин и Португалија. Чинило се да ове земље јужне Европе никада више неће бити стереотипно представљане као земље сиромашних, помало лењих и неодговорних људи. Међутим, као и у случају наших ратова, криза је оживела негативне стереотипе. Испод сјајних слика које је створио привредни успех, почеле да се назиру црте старих омаловажавајућих стереотипа. Све чешће Немци и остали северњаци помињу старе стереотипе о лењим Медитеранцима, који не плаћају порезе и варају државу где стигну.

А ми? Очајнички покушавамо да преко неких мање симпатичних лица Србије нацртамо лице тог чудесног младића, Новака Ђоковића. Да ли је Новак „типичан“ Србин, како Срби себе замишљају (аутостереотипи) и како их други виде(хетеростереотипи)? Ђоковић и други врхунски спортисти успели су помоћу огромног труда, одрицања и самодисциплине, особина које се ретко помињу у обе ове врсте стереотипа. Те особине, ако се прошире међу нама, промениће набоље не само нашу слику, већ и наш живот. Ако не, ови подвизи ће бити само куриозитети, ретки успеси који ће штрчати у пропалој земљи.