Сваком госту чаша воде и коцка шећера

На тераси – хладовина каква се пожелети може када сунце пржи свуда около. У оџаклији и гостинској соби, такође пријатно. Врућине нема ни у одаји за спавање, али има кревета са сламарицом... Шта друго него дивити се прадедовима, прабабама, чукундедама и оним генерацијама иза њих који су без архитеката непогрешиво налазили најбољу позицију за кућу, бунар са леденом здравом водом.

– Моја баба је по сенци која је падала по степеницама на доксату непогрешиво знала колико је сати и када шта мора да уради. У подне да постави ручак, на пример – објашњава Звездан Милановић, наш домаћин у етно-кући у селу Спанце код Куршумлије. Ту прадедовску кућу, изграђену 1879, унук Звездан је – све са аутентичним намештајем и предметима старим и више од сто година – отворио за госте. Знане и много бројније незнане посетиоце. Оне који би да уђу у типично имућније топличко домаћинство с краја 19. века. Чак и да затресу звонце на улазној капији најављујући улазак у двориште. Свакога за почетак чека шећер у коцке и хладна вода или сок.

Милановић листа нацрт за кућу, показује детаље: подрум изграђен од камена, стамбени део од летава, блата и сламе, покривен ћерамидом пре 126 година... и сећа се како су га комшије чудно гледале када је одлучио да наслеђе од деде показује другима. У истом дворишту Звездан има свој дом, али за Светог Николу сваког децембра гости се увек окупљају у гостинској соби прадеда Светозареве куће. Грађена је у моравском стилу, са луковима, а сви изложени предмети су аутентични. Ништа није офарбано или репарирано, тврди Звездан, али је после чишћења изложено онакво какво је било, са свим манама и техничким грешкама. У томе је њихова вредност, уверен је. Због старости кућу је 1985. године реновирао Завод за заштиту споменика културе из Ниша.

На зидовима су слике чланова породице и о свакоме Звездан каже понешто. Онда у оџаклији врти ручку направе коју је прадеда направио прабаби да може да сеје брашно а да не врти доњим делом леђа као када из руке у руку пребацује сито.

– У оџаклији је смештено огњиште са веригама и бакарним котлићем за кување хране. Место где се окупљала породица. Ту се пред зиму сушило месо, а у грнету, направљеном од печене глине, кувао купус испод сача. Ту је црепуља, наћве за брашно… – показује Звездан редом. – За распиривање ватре користио се ожек, а посипка за прекривање сача жаром и пепелом. У подруму су се налазила дрвена бурад и каце за вино и ракију.

У дворишту је вајат са амбаром и салашем, у који су смештана пшеница и кукуруз, а испод надстрешнице још 250 предмета који имају употребну вредност. Домаћин Звездан с поносом показује кола са дрвеном осовином и јарам за волове, такође од дрвета. Ту је и разбој за ткање с потребним алатом. Обрамице и тестије, трлица за прераду конопље, од које су жене израђивале гардеробу, опанци од свињске коже, стари више од сто година, млин са каменом за уситњавање соли и остали предмети чију намену је данас тешко открити.

Све изгледа као да је фамилија која је ту живела негде отишла накратко. Додуше, прадеда Светозар је као четрдесетогодишњак отишао на фронт када је почео Први светски рат 1914. и није се вратио. Унук Звездан, који га никада није видео, на овај начин чува успомену на њега.