Држава да одреши кесу

Према Уставу земљиште ће убудуће моћи слободно да се купује и продаје, што изискује сачињавање пакета закона. Пре него што уопште буде одлучено по ком моделу ће бити приватизовано, према мишљењу Бориса Ранковића, директора Дирекције за грађевинско земљиште, обавезно мора бити решено питање денационализације, односно враћања бесправно одузете имовине после Другог светског рата.

– Устав директно не приватизује грађевинско земљиште, него то претпоставља као околност која ће се десити. Пре свега треба изменити или донети нови закон о имовини, као и закон о приватизацији грађевинског земљишта. Али како приватизација земљишта директно задире у права на која претендују стари власници, најпре треба донети закон о денационализацији, па тек онда ући у приватизацију – сматра Ранковић.

Он каже да постоје два модела према којима имовина може бити враћена старим власницима. Натурална или физичка реституција и обештећење, које може бити спроведено на неколико начина. Државе из окружења су, наводи, нашле неки динамички модел, који није много оптеретио државу и њене ресурсе, а  успеле су да обештете старе власнике.

– То је нешто што мора да се деси, само што у јавности не постоји прави прилаз тој теми. Прави пут сигурно није политички. Важнији је правно функционални аспект те приче, јер је много битније да буде створена правна сигурност, која треба да уследи. Не треба чекати денационализацију, па ићи у приватизацију, већ треба истовремено радити на оба закона. Није немогуће да та два процеса иду упоредо – истиче директор дирекције.

Он тврди да стари власници, којима физички не може да буде враћено земљиште, искључиво треба да добију накнаду према тржишној вредности, јер другачије не би било праведно. Невоља је што неке непокретности имају велику вредност, па ако би се тржишна накнада исплатила свим власницима у исто време државна каса би сигурно била преоптерећена давањима. Зато, предлаже наш саговорник, држава би требало да пронађе модел у свим тим поступцима за повраћај имовине, распоређен у времену, према коме би обештетила старе власнике тако што би им понудила разне опције – било да су то удели, акције, или неки други облици власничких аранжмана.

– Држава не може једнократно да врати свим старим власницима земљиште, или непокретности које потражују.

Требало би да се утврди прецизна висина тог терета и ко ће да га сноси.   Не треба заборавити и да сви они који су према тада важећим прописима стекли непокретности кроз откуп станова не могу бити оштећени у својим правима. Дакле, држава мора да се постара у свим тим ситуацијама, јер је она највећи обештетилац – наглашава Ранковић.

Сама приватизација грађевинског земљишта, како објашњава, требало би да се деси тако што би актуелни корисници земљишта постали  власници парцела на којима се њихове куће или станови налазе.

Пуно позитивних ефеката, према његовом мишљењу, произилази из тога.

Најпре, неизграђено грађевинско земљиште биће у промету, па онај ко тренутно има право коришћења моћи ће најобичнијим купопродајним уговором да њиме тргује, а не, како каже наш саговорник, да се довија разним заједничким изградњама, хипотекама на неизграђеном земљишту и неким сличним сумњивим правним пословима, како се то до сада радило. Друго, моћи  ће да се заложи, што ће аутоматски отворити разноврсне комерцијалне аранжмане.

После приватизације, закључује, тржиште ће потпуно бити отворено, људи ће имати право својине, па неће морати да улазе у сумњиве правне аранжмане са неизвесним исходом.

--------------------------------------------------------------------------

Улагање у инфраструктуру

Будући да су многи државне установе које дају у закуп грађевинско земљиште посматрали као монополистичке, на питање шта они губе Ранковић каже: