Зашто је грчка криза прекретница

Грчка привреда представља само три одстодруштвеног производа еврозоне, алиекономска и политичка криза коју је изазвао проблем грчког јавног дуга засигурно ће суштински променити Европу и даљи ток европске интеграције. Према неким проценама, банкрот Грчке је извесна ствар, само је још непознато под каквим ће се техничким именом десити: као „партиципација приватног сектора” или једноставно каопарцијална или комплетна обустава сервисирања јавног дуга,попут Аргентине 2002. године. Због чега ће ова криза уздрмати целу еврозону и политичку унију на нашем континенту?

Еврозона је конципирана под претпоставком да ниједна чланица неће банкротирати, тако да никакав механизам за финансијску подршку за такав случај није предвиђен. Иначе, у историји никад ниједна чланица неке монетарне уније није прогласила банкрот, поготово се то није очекивало од државе која дели заједничку валуту са на примерједном Немачком. Иронија судбине је да су управо Немачка и Француска најчешће кршиле правила о фискалној одговорности која су била први потпорни стуб евра. Други потпорни стуб требало је да буде економска унија, која се међутим никад није десила. Тако је ЕУ дошла у парадоксалну ситуацију да је формирала монетарну унију без економске па и политичке уније, што је могло да функционише док је цео континент просперирао, али са првим асиметричним шоковима цела конструкција почиње да се тресе. Кобно питање гласи: Ако једна чланица еврозоне буде у ситуацији да прогласи обуставу плаћања свог дуга, зашто то не би могле и друге попут на примерПортугалије, Италије или Шпаније?

У овој драми нико није невин. Грчко прекомерно преливање јефтиних кредита и структурних фондова ЕУ у потрошњу и неосновано подизање животног стандарда без подизања продуктивности показало се као смртни грех. Занимљивоје да је управо отац данашњег премијера Јоргоса Папандреуа, Андреас Папандреу био један од твораца садашњег грчког мехура од сапунице. Његов наследник је показао велику храброст у борби против смањења јавне потрошње и пореске евазије (избегавање плаћања пореза), али задатак је просто претежак и прекратак је рок за његово остваривање. Једна Маргарет Тачер је добила назив ,,гвоздена леди” само зато што је заледила ниво јавне потрошње, а Јоргос Папандреу треба да је драстично смањи и то у време економске рецесије.

Немачка,такође,има значајан удео у овој кризи. Немачка индустрија је просто прегазила конкуренцију у јужној Европи, а каматне стопе и јак евро су конципиранида подрже немачку привреду. С друге стране, немачки порески обвезници нису спремни да финансирају последице асиметричних шокова, тако да је грчка финансијска криза постала европска политичка криза. Грци су свесни да „спасавање” и није заправо спасавање, већ серија билатералних зајмова по не баш малој камати од 5,2 одсто. Тако су Немачка и Француска већ зарадиле по 200 милиона евра од првог програма помоћи Грчкој, а питање је да ли би размишљали о новом да немачке и француске банке не поседују већину грчких државних обвезница, које би у случају проглашења банкрота постале безвредан папир.

Да не буде забуне нити ће се Европска унија распасти нити ће евро нестати какав год да буде крајњи исход грчке кризе. Међутим, можемо очекивати извесно прегруписавање (регионализацију) европских земаља. Нордијске и балтичке државе ће се у већој мери ослањати на британски капитал и америчку војну заштиту. Централна Европа ће бити моделирана према немачкој привредној структури и биће под великим политичким утицајем француско-немачке осовине. Јужна Европа ће потенцијално испасти из монетарне уније и тражиће додатни политички утицај преко покровитељства над Медитераном.

Србија мора бити свесна нове геополитике у европској конструкцији и већ сад тражити своје оптимално место у њој. Најприродније место Србије, због њене релативно солидне индустријске основе и добрих односа за Русијом је сарадња са француско-немачким мотором, али то се мора заслужити много бржим реформама иодлучнијим политичким курсом.