Zašto je grčka kriza prekretnica

Grčka privreda predstavlja samo tri odstodruštvenog proizvoda evrozone, aliekonomska i politička kriza koju je izazvao problem grčkog javnog duga zasigurno će suštinski promeniti Evropu i dalji tok evropske integracije. Prema nekim procenama, bankrot Grčke je izvesna stvar, samo je još nepoznato pod kakvim će se tehničkim imenom desiti: kao „participacija privatnog sektora” ili jednostavno kaoparcijalna ili kompletna obustava servisiranja javnog duga,poput Argentine 2002. godine. Zbog čega će ova kriza uzdrmati celu evrozonu i političku uniju na našem kontinentu?

Evrozona je koncipirana pod pretpostavkom da nijedna članica neće bankrotirati, tako da nikakav mehanizam za finansijsku podršku za takav slučaj nije predviđen. Inače, u istoriji nikad nijedna članica neke monetarne unije nije proglasila bankrot, pogotovo se to nije očekivalo od države koja deli zajedničku valutu sa na primerjednom Nemačkom. Ironija sudbine je da su upravo Nemačka i Francuska najčešće kršile pravila o fiskalnoj odgovornosti koja su bila prvi potporni stub evra. Drugi potporni stub trebalo je da bude ekonomska unija, koja se međutim nikad nije desila. Tako je EU došla u paradoksalnu situaciju da je formirala monetarnu uniju bez ekonomske pa i političke unije, što je moglo da funkcioniše dok je ceo kontinent prosperirao, ali sa prvim asimetričnim šokovima cela konstrukcija počinje da se trese. Kobno pitanje glasi: Ako jedna članica evrozone bude u situaciji da proglasi obustavu plaćanja svog duga, zašto to ne bi mogle i druge poput na primerPortugalije, Italije ili Španije?

U ovoj drami niko nije nevin. Grčko prekomerno prelivanje jeftinih kredita i strukturnih fondova EU u potrošnju i neosnovano podizanje životnog standarda bez podizanja produktivnosti pokazalo se kao smrtni greh. Zanimljivoje da je upravo otac današnjeg premijera Jorgosa Papandreua, Andreas Papandreu bio jedan od tvoraca sadašnjeg grčkog mehura od sapunice. Njegov naslednik je pokazao veliku hrabrost u borbi protiv smanjenja javne potrošnje i poreske evazije (izbegavanje plaćanja poreza), ali zadatak je prosto pretežak i prekratak je rok za njegovo ostvarivanje. Jedna Margaret Tačer je dobila naziv ,,gvozdena ledi” samo zato što je zaledila nivo javne potrošnje, a Jorgos Papandreu treba da je drastično smanji i to u vreme ekonomske recesije.

Nemačka,takođe,ima značajan udeo u ovoj krizi. Nemačka industrija je prosto pregazila konkurenciju u južnoj Evropi, a kamatne stope i jak evro su koncipiranida podrže nemačku privredu. S druge strane, nemački poreski obveznici nisu spremni da finansiraju posledice asimetričnih šokova, tako da je grčka finansijska kriza postala evropska politička kriza. Grci su svesni da „spasavanje” i nije zapravo spasavanje, već serija bilateralnih zajmova po ne baš maloj kamati od 5,2 odsto. Tako su Nemačka i Francuska već zaradile po 200 miliona evra od prvog programa pomoći Grčkoj, a pitanje je da li bi razmišljali o novom da nemačke i francuske banke ne poseduju većinu grčkih državnih obveznica, koje bi u slučaju proglašenja bankrota postale bezvredan papir.

Da ne bude zabune niti će se Evropska unija raspasti niti će evro nestati kakav god da bude krajnji ishod grčke krize. Međutim, možemo očekivati izvesno pregrupisavanje (regionalizaciju) evropskih zemalja. Nordijske i baltičke države će se u većoj meri oslanjati na britanski kapital i američku vojnu zaštitu. Centralna Evropa će biti modelirana prema nemačkoj privrednoj strukturi i biće pod velikim političkim uticajem francusko-nemačke osovine. Južna Evropa će potencijalno ispasti iz monetarne unije i tražiće dodatni politički uticaj preko pokroviteljstva nad Mediteranom.

Srbija mora biti svesna nove geopolitike u evropskoj konstrukciji i već sad tražiti svoje optimalno mesto u njoj. Najprirodnije mesto Srbije, zbog njene relativno solidne industrijske osnove i dobrih odnosa za Rusijom je saradnja sa francusko-nemačkim motorom, ali to se mora zaslužiti mnogo bržim reformama iodlučnijim političkim kursom.