Пуковнику нема ко да пише

Либијски грађански рат могуће ће још дуго потрајати, али одлазак Муамера Гадафија с власти Запад је планирао још пре пет месеци па је пре два дана пресуда само печатирана у Истанбулу.

Контакт група за Либију је, превођена САД, колективно признала побуњенике из Бенгазија као једину легитимну власт, позвала либијску опозицију да што пре формира прелазну владу и поново затражила Гадафијев одлазак у складу са „утврђеним фазама“.

Гадафи је у фебруару имао другу визију. Он је, као и друге аутократе Блиског истока, Либијце упозоравао на реке крви, окупацију Запада, хаос и сиромаштво или на Ал Каиду ако његов режим падне.

Арапско пролеће показало је, међутим, да се широм региона утемељило уверење да је цена обарања аутократе – колико год била висока – ипак мала у поређењу са штетама које наносе актуелни владари.

Када је увидео о чему је реч, пуковник је, свесно и успешно, захтеве за променама пребацио на колосек оружаног конфликта грађанског рата. Запад је одмах утрчао с јасном идејом да га склони.

Тако су и Гадафи и Запад покрали оно што је, можда, био почетак Арапског пролећа у Либији.

Наглашавам „можда“ јер откако је почео народни револт у Либији, увек се говори о „побуњеницима“. За разлику од „демонстраната“ по Тунису или Египту – којима су у старту можда били блиски – убрзо им је додељена сасвим друга улога од незадовољника на туниском Булевару Бургибе или каирском Тргу Тахрир.

Задатак „побуњеника“ је да промене режим, не да га реформишу и демократизују.

Како се испоставља да они нису у стању да обаве задатак, без обзира на сву подршку коју имају, закључујем да је дипломатска офанзива из Истанбула компензација за немоћ НАТО-а да војно порази упорног пуковника. Мада то не мења много на ствари.

Побуњеници почињу да добијају оружје, отворена им је и перспектива да ће се домоћи три милијарде долара новца режима у Триполију који је замрзнут одмах после изгласавања резолуције УН која је одобрила  – у међувремену злоупотребљено – коришћење НАТО силе.

Гадафи је тако, још једном у својој 42 године дугој каријери, убачен у изолацију с малим шансама да из ње изађе. Пуковник више нема пријатеља, ако се не рачуна Зоран Лилић.

Можда ће из свега изаћи жив – уколико испреговара мирно повлачење с власти, могуће мртав – уколико настави грађански рат због кога га ривали оптужују да је крив за смрт 20.000 људи и разарање некад просперитетне земље.

Sictransitgloriamundi.

Западне силе не воле поразе. Не знају шта да раде када не побеђују брзо, ослањајући се на своју технолошку надмоћ из ваздуха која не угрожава животе њихових пилота. Као над Србијом 1999.

Још им је горе када се спусте на земљу, без обзира на то да ли су то пустињске равнице између Тигра и Еуфрата или авганистанске гудуре подно Хиндукуша.

Тако је и с Либијом. Победа не пада с неба, а Американци, Британци, Французи и Италијани не би да прођу као фелдмаршал Ромел. Тим пре што знају да Гадафи боље стоји него некада маршал Монтгомери код Ел Аламејна.

Иако се савезници обавезују да ће појачати војну офанзиву против непоћудног либијског пуковника, дипломатски притисак чини се реалнијим. Отвара излазне стратегије обема странама – под условом да их Гадафи прихвати.

Реторички, то је немогућа мисија јер Запад не одустаје од промене режима у Триполију, а „брат вођа“ понавља да ће радије завршити као мученик него што ће дозволити да му неко пред очима сруши деценијама прављени пројекат џамахирије, владавине народа.

Истовремено, и међу ограниченим бројем чланица НАТО-а које су ангажоване у операцији „Одисејева зора“ има разлика. Очито је да многе од њих у фебруару нису ни помишљале да ће Гадафи у јулу контролисати делове либијске територије.

Италија је прва најавила да је спремна да се извуче. Рим као да се предомислио због брзине којом је захтевао да Гадафи буде изведен пред Међународни кривични суд у Хагу, па је премијер Силвио Берлускони отворено рекао да је било боље да се Италија држала неутралније, попут Немачке.

На другој страни је Француска, земља која је искористила прилику да фасцинира европске милитанте и прва призна побуњенике из Савета националне транзиције. Заједно с Британцима, Французи су одиграли кључну улогу да обазривог Барака Обаму ипак увуку у рат који без Американаца не могу да добију.

Пошто је свима на уснама помало дефетистичко питање да ли је и тако могуће поразити Гадафија, рекао бих да је разочарање у ефикасност НАТО-а довело до потраге за алтернативним решењима, укључујући и могуће директне (вероватно тајне) преговоре с Триполијем.

Све подсећа на понуду авганистанским талибанима после година неуспешних покушаја да буду војно поражени.

Француски министар одбране већ признаје да војна сила није довољна. То је несумњиво напредак у односу на Американце у Ираку којима су за такав закључак биле потребне године.

Дакле, после свих бомбардовања Гадафијеве резиденције у Баб ел-Азизији, ипак преговори. Само је питање времена када ће уследити званична понуда.

Шта је навело Француску да се тако окрене, пита се аналитичар Стратфора. „То је тачка на којој улога Русије постаје занимљива.“ Француска је, каже он, усред процеса приближавања Москви како би балансирала добрим односима Русије и Немачке.

Париз и Москва су заједничке интересе пронашли у – Либији. Русија није присуствовала скупу 30-ак земаља у Истанбулу, али тражи улогу значајног међународног посредника. Француска не би више много да се ослања на ризичну кампању бомбардовања.

Брзо реаговање се Французима исплатило јер је само који дан касније амерички председник у разговору са шефом руске дипломатије први пут јавно подржао посредничке напоре Москве у Либији – пошто му је руски гост поновио да његова земља не стоји иза Гадафија.

Американци су тиме, поново, нагласили да је све оно што се дешава јужно од „линије смрти“ коју је Гадафи прогласио давне 1986. ипак само „европски рат“. И то против непредвидивог противника.

Перспективе било какве демократизације Либије озбиљно нарушавају барем четири негативна сценарија: грађанско-племенски рат, војна управа, застој транзиције или подела.

Први је најопаснији. Египћани су то на време схватили па су одмах устали после секташког насиља након обарања Хоснија Мубарака. Либија је усред те замке.

Војна управа такође не може да се искључи. Више личности које из Бенгазија предводе отпор Гадафију су „слободни официри“ који су с њим оборили монархију 1969. Припадају важним племенима и имају легитимитет. Уколико војно победе, тешко ће се одрећи власти.

Трећи сценарио нуди мешовито решење: ни демократија ни диктатура. Регуларни избори, демократски устав и цивилно друштво с једне стране, изборне преваре, кршења људских права с друге. Укочити се у транзицији обично значи губитак демократије.

Коначно подела. Повратак на отоманска времена: Киренаика на истоку, Фезан на југу, Триполитанија на западу.

Да ли ће Гадафи пристати да спасава себе и чланове своје породице која му је толико драга? Или ће Триполи сравнити ракетама земља-земља како је то недавно наговестио руски изасланик који се с њим срео?

Питања од по милијарду долара – у Либији се пораз или победа мере не испод девет нула.