УКС у раљама транзиције

Положај писца и уметника уопште данас је изузетно тежак. Овде имам у виду маргинализовање културе у односу на све остале друштвене делатности. Свакако, свима нама је знана неповољна економска ситуација у земљи, највећим делом узрокована транзицијом, али и запостављањем уметничког стваралаштва, и посебно књижевности. Тај однос државе, конкретно Министарства културе, погубно се одразио на издавачку делатност, књижевну периoдику (листове и часописе), рад уметничких удружења, књижевних манифестација. Такође, када је реч о култури и уметности, не само овде у Београду, у скупштинама општина те делатности често сматрају ,,непотребним трошењем пара” и једноставно не помажу довољно књижевно стваралаштво. Погледајмо колики је проценат средстава у буџету предвиђен за финансирање културе и значајних уметничких пројеката. Угледне издавачке куће доведене су на руб опстанка или више не постоје: ,,Нолит”, ,,Просвета”, БИГЗ, ,,Рад”, ,,Народна књига”, ,,Слово љубве”, ,,Вук Караџић”... Многи књижевни листови и часописи излазе једном или двапут годишње, а неки су одавно угашени, иако су утемељивачи модерне књижевности.

Нове издавачке куће превасходно воде рачуна о комерцијалним издањима, спонзорисаним као и часописи, и финансираним од самих аутора. Недавно ме пита један познаник: ,,Колико сам добио новца за објављену књигу?”. Рекао сам: ,,Доста, нисам морао да платим штампање”. А како је тек младом писцу, даровитом који се идеалистички и безрезервно посвећује књижевности? Књижевне награде су сведене на објављивање нове књиге, пошто је новчани део укинут. Ретки су писци који добијају хонорар за објављену књигу. Тако имамо две врсте писаца: једне, који живе од књижевног рада, и већину, која живи за књижевност.

И данас имамо писце блиске актуелној власти. Имамо и комесаре у култури, озваничене и неозваничене. Заправо, колико коме шта припада, мислим на положај уметничких удружења, зависи од воље интересних група, које се заклањају страначком припадношћу и декларативним опредељењима, најприсутнијим у свакидашњој реторици о евроинтеграцијама... Рецимо, Удружење књижевника Србије, једно од најстаријих у овом делу Европе, у чијим редовима су угледни писци, академици, професори универзитета, свакако и млади песници и прозни писци различитог националног порекла, коначно и политичких уверења, репрезентују нашу културу првенствено својим књижевним делима. Несумњиво, већина је демократски оријентисана и то ми даје за право да кажем: искључујемо искључивост и настојимо без обзира на све тешкоће да допринесемо угледу наше културе у свету, самим тим и евроинтеграцији свега онога што унапређује хуманизам и живот не само данас и овде. Али не по сваку цену, запостављајући свој идентитет. Надам се да је прошло време говора мржње и увредљивог етикетирања без икакве аргументације. А на основу тога искривљена је слика о Удружењу књижевника Србије. Много тога из те медијске халабуке произвело је доста користи појединцима и интересним групама. Све је то било у функцији одузимања зграде у Француској 7 и коначно вештачког дељења једног удружења на два, а суштински се није постигло ништа ваљано. Удружење књижевника Србије није супротстављено Српском књижевном друштву, у чијим редовима има доста добрих и значајних савремених писаца. Једино чуди извесно ,,фаворизовање” једних на рачун других, и то од стране оних који би требало да креирају културну политику по правилима демократским, уважавајући превасходно вредности остварених књижевних дела и осталих културних делатности. То ,,фаворизовање” је сведено на неке мало веће принадлежности, материјалне за редовну делатност, издавачку делатност (књиге, часописи), књижевне сусрете и, рецимо, адаптацију просторија...

*Председник Удружења књижевника Србије

Сутра: У истој згради, а не сарађујемо