UKS u raljama tranzicije

Položaj pisca i umetnika uopšte danas je izuzetno težak. Ovde imam u vidu marginalizovanje kulture u odnosu na sve ostale društvene delatnosti. Svakako, svima nama je znana nepovoljna ekonomska situacija u zemlji, najvećim delom uzrokovana tranzicijom, ali i zapostavljanjem umetničkog stvaralaštva, i posebno književnosti. Taj odnos države, konkretno Ministarstva kulture, pogubno se odrazio na izdavačku delatnost, književnu periodiku (listove i časopise), rad umetničkih udruženja, književnih manifestacija. Takođe, kada je reč o kulturi i umetnosti, ne samo ovde u Beogradu, u skupštinama opština te delatnosti često smatraju ,,nepotrebnim trošenjem para” i jednostavno ne pomažu dovoljno književno stvaralaštvo. Pogledajmo koliki je procenat sredstava u budžetu predviđen za finansiranje kulture i značajnih umetničkih projekata. Ugledne izdavačke kuće dovedene su na rub opstanka ili više ne postoje: ,,Nolit”, ,,Prosveta”, BIGZ, ,,Rad”, ,,Narodna knjiga”, ,,Slovo ljubve”, ,,Vuk Karadžić”... Mnogi književni listovi i časopisi izlaze jednom ili dvaput godišnje, a neki su odavno ugašeni, iako su utemeljivači moderne književnosti.

Nove izdavačke kuće prevashodno vode računa o komercijalnim izdanjima, sponzorisanim kao i časopisi, i finansiranim od samih autora. Nedavno me pita jedan poznanik: ,,Koliko sam dobio novca za objavljenu knjigu?”. Rekao sam: ,,Dosta, nisam morao da platim štampanje”. A kako je tek mladom piscu, darovitom koji se idealistički i bezrezervno posvećuje književnosti? Književne nagrade su svedene na objavljivanje nove knjige, pošto je novčani deo ukinut. Retki su pisci koji dobijaju honorar za objavljenu knjigu. Tako imamo dve vrste pisaca: jedne, koji žive od književnog rada, i većinu, koja živi za književnost.

I danas imamo pisce bliske aktuelnoj vlasti. Imamo i komesare u kulturi, ozvaničene i neozvaničene. Zapravo, koliko kome šta pripada, mislim na položaj umetničkih udruženja, zavisi od volje interesnih grupa, koje se zaklanjaju stranačkom pripadnošću i deklarativnim opredeljenjima, najprisutnijim u svakidašnjoj retorici o evrointegracijama... Recimo, Udruženje književnika Srbije, jedno od najstarijih u ovom delu Evrope, u čijim redovima su ugledni pisci, akademici, profesori univerziteta, svakako i mladi pesnici i prozni pisci različitog nacionalnog porekla, konačno i političkih uverenja, reprezentuju našu kulturu prvenstveno svojim književnim delima. Nesumnjivo, većina je demokratski orijentisana i to mi daje za pravo da kažem: isključujemo isključivost i nastojimo bez obzira na sve teškoće da doprinesemo ugledu naše kulture u svetu, samim tim i evrointegraciji svega onoga što unapređuje humanizam i život ne samo danas i ovde. Ali ne po svaku cenu, zapostavljajući svoj identitet. Nadam se da je prošlo vreme govora mržnje i uvredljivog etiketiranja bez ikakve argumentacije. A na osnovu toga iskrivljena je slika o Udruženju književnika Srbije. Mnogo toga iz te medijske halabuke proizvelo je dosta koristi pojedincima i interesnim grupama. Sve je to bilo u funkciji oduzimanja zgrade u Francuskoj 7 i konačno veštačkog deljenja jednog udruženja na dva, a suštinski se nije postiglo ništa valjano. Udruženje književnika Srbije nije suprotstavljeno Srpskom književnom društvu, u čijim redovima ima dosta dobrih i značajnih savremenih pisaca. Jedino čudi izvesno ,,favorizovanje” jednih na račun drugih, i to od strane onih koji bi trebalo da kreiraju kulturnu politiku po pravilima demokratskim, uvažavajući prevashodno vrednosti ostvarenih književnih dela i ostalih kulturnih delatnosti. To ,,favorizovanje” je svedeno na neke malo veće prinadležnosti, materijalne za redovnu delatnost, izdavačku delatnost (knjige, časopisi), književne susrete i, recimo, adaptaciju prostorija...

*Predsednik Udruženja književnika Srbije

Sutra: U istoj zgradi, a ne sarađujemo