Не само политичар и политички писац

У тексту „Новчанице као (бизарни) одраз живота” („Политика”, 15. јула), универзитетски професор Милан Божић се окомио на Слободана Јовановића због тога што се његов лик налази на нашој највреднијој новчаници од 5.000 динара. Ту околност он (поспрдно) назива „вишњом на шлагу”, јер на њу указује после претходног оспоравања неких других решења на појединим новчаницама.

Разуме се, може г. Божић да има своју лествицу вредности када је реч о личностима које треба да буду на нашим новчаницама, може, наравно, да оспорава и решење са Слободаном Јовановићем (мада то, колико знам, до сада још нико није јавно учинио). Али он не може – и нема право – да у прилог свом ставу наводи нетачности и произвољности. Произвољно је када каже да је С. Јовановић само „српски политичар и политички писац”. По свом делу и делатности, он је много више од тога.

Зар и г. Божића треба подсећати на то да је половина Јовановићевог огромног научног дела, које има трајну вредност, посвећена српској историји 19. века? (Додуше, он баш то доводи у питање позивајући се, без навођења иједног имена, на „новије генерације историчара” који то „његово штиво” сматрају „застарелим”.) Зар је г. Божић изгубио из вида да је С. Јовановић био и остао прворазредан уставно-правни писац, теоретичар државе и права (његова књига „О држави” остала је до данас непревазиђена), социолог политике и религије, историчар политичких доктрина, књижевни критичар итд?

Зар није могао да узме у обзир да је С. Јовановић био председник Српске краљевске академије, ректор универзитета (на којем је и г. Божић данас професор!), покретач и уредник „Српског књижевног гласника”, један од утемељивача Српског културног клуба (који није био шовинистички!), декан Правног факултета у Београду и један од његових најистакнутијих професора? Ако све то није знао, у шта ми је заиста тешко да поверујем, г. Божић у том случају није уопште смео да у било ком контексту, па ни у „новчаном”, говори о Слободану Јовановићу. А ако је знао, онда није могао одсечно тврдити да С. Јовановић „свакако није национална величина”. Тај закључак је извео на следећи мањкав начин: „Суманута одлука комунистичких власти да га осуде на смрт у изгнанству илити одсуству, чини га невином жртвом, али свакако не националном величином”. Пре свега, нова комунистичка власт је осудила једну већ постојећу и неоспорну националну величину, па је својом пресудом није могла тек начинити.

А затим, г. Божић износи грубу неистину, јер на процесу генералу Дражи Михаиловићу 1946. године Слободан Јовановић није био осуђен на смрт (то ни комунистичка власт није себи дозволила), него је, према пресуди Војног већа Врховног суда ФНРЈ, у тачки девет, осуђен „на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од двадесет година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од десет година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства”. Толико ради истине, а не ради оправдања те срамне пресуде, која је, срећом, недавно укинута а Слободан Јовановић судски рехабилитован.

Главни аргумент г. Божића којим оспорава лик на новчаници од 5.000 динара своди се на то да је Слободан Јовановић „напросто губитник”. А зашто? Зато што је, вели овај чудни и закаснели „иконоборац”, био „председник владе у изгнанству која је тамо и остала јер је рат изгубила. Шта ће губитник на највећој новчаници? Откуда ова бизарност?”

Овде је г. Божић непрецизан и крајње једностран. Најпре, С. Јовановић није био све време Другог светског рата председник владе у изгнанству, није био ни у тренутку када је тај рат завршен. Уз то, означити га као губитника само због тога што је неко време био на челу владе која је, по оцени г. Божића, изгубила рат (при чему је, баш захваљујући постојању те „губитничке” владе у Лондону, на основу споразума Тито–Шубашић, одржан међународно-правни континуитет југословенске државе), то је сасвим једнострано и злонамерно, то је уистину бизарно превиђање богатог и разноврсног дела Слободана Јовановића којим наша култура и друштвена наука имају све разлоге да се поносе. Уосталом, посмртне остатке таквог „губитника” данашња српска држава се спрема да ускоро пренесе у Јовановићеву отаџбину и достојно их сахрани. Неће, ваљда, и то бити још једна од произвољних одлука које, како на крају свога текста рече г. Божић, „могу проћи јер нема политички свесне јавности”?!

*Професор универзитета