Младост мајстора у осмој деценији

Ексклузивно за „Политику”

Ротердам – Том Џонс на џез манифестацији? Па, ротердамски „North Sea Jazz” био је један од првих европских џез фестивала који је отворио врата извођачима популарне музике, правдајући то зарадом од карата и спонзора која ће се уложити у ангажовање опскурних џезера. Тако су концертима на џез смотрама могли да се „подиче”: Грејс Џонс, Дејвид Боуи, Алиша Киз, „UB 40”, „R.E.M.”, или „Deep Purple” – неким организаторима је одредница „џез, блуз и сродни стилови” допуштала исувише велику слободу!

Али, Том Џонс није из претходне приче, као што тим фестивала „North Sea Jazz”, са директором Јаном Вилемом Лојкенсом на челу, ипак води рачуна да из „не-џез” света одабере оне који заиста могу да се сматрају „сродним”. У случају легендарног велшког певача, ради се о реакцији на његов последњи албум „Praise Аnd Blame”, на коме доминирају боје блуза.

У највећој сали конгресног центра „Aхој” пробијао сам се кроз масу од 10.000 људи у такту Џон Ли Хукеровог бугија „Burning Hell”. Риф гитаре резао је ваздух, снажни глас испуњавао простор. Моћни, сиров почетак концерта представљао је промоцију новог албума: слушали смо још Џонсову „Run On” и „Strange Things”, велики хит Сестре Розете Тарп из 1945, који се сматра једном од пионирских песама рокенрола.

Прву стару Томову песму у програму „I’ll Never Fall In Love Again” некадашње тинејџерке у публици дочекале су првим великим вриском. „Hot” аранжман легендарне џез теме „St. James Infirmary”, из недавне сарадње са Џулсом Холандом, нашао је право место на највећем светском скупу џезера, као поклон сенима Луја Армстронга и Дјука Елингтона. Џонс је евоцирао и сећање на давну посету Америци и опчињеност кантри радовима Џерија Лија Луиса: време је било за „Green, Green Grass of Home” и „Detroit City” (Мел Тилис), а тинејџерке су се сада загрлиле, њихале се и певале.

Мрак на сцени је била ноћ остављеног трубадура. Акустичне гитаре у фронту разлагале су мелодију у фламенко маниру. „Видео сам светло те ноћи пролазећи поред њеног прозора”, мерачио је Велшанин. Узбуђење је било на врхунцу. Тренутак касније, бенд је распалио по песми „Delilah” у ритму мексичких маријача. Хор из публике их је пратио: „Моја Дилајла – зашто, Дилајла?” Труба је оружје његове освете.

„Мama Told Me Not To Come” је био почетак масовне журке. Сако је отишао с првим стиховима „You Can Leave Your Hat On” – и ето опет повода за вриштање! „It’s Not Unusual” је био још један класик из шездесетих за певање и плес, а „Hey Pocky Way” нова прилика да се певач похвали богатством интересовања и утицаја: били смо на Конго скверу, у груву Њу Орлеанс фанкија састава „Тhe Meters”. За крај је, предвидљиво, остављен „Kiss”. Знајући да ће Принс неколико сати касније наступити у суседној дворани, помислио сам да би баш било лудо да посети колегу који је његовој песми жестоко продужио живот. Ипак није: да ли зато што Том Џонс игра боље од њега?

Фестивалска сатница је била сурова: биса није било, а следећи бенд је већ био спреман. У мислима смо морали да поставимо „Секс бомбу” и „Запалимо кућу”, чекајући следећи сусрет са великим мајстором. Биће га, иако је прошле године Том ушао у осму деценију живота, у његовим очима блиста вечита младост.

Војислав Пантић