Истине и лажи

"Апсолутни хит пре три године" – пише "Курир" – "била је првоаприлска шала новосадског Радија 021, на коју се упецао министар за капиталне инвестиције Велимир Илић. Он је новинару потврдио да се састао са измишљеним бизнисменом Стивом Богдановићем и чак да је с њим уговорио капиталне инвестиције у Србији!"

Мени би то било шаљиво да се министар Илић збунио и рекао да се не сећа, да није сигуран и слично.

Али не. Определио се за (корисну, претпоставио је) неистину.

Навод с почетка "Курир" је објавио у оквиру текста који је почињао следећим реченицама:

"Многи верују да политичари лажу свакога дана, а да обични смртници то чине на посебан дан – првог априла. Курир је истраживао како страначки функционери реагују на априлили."

Мирослав Маркићевић, функционер Нове Србије, није се сложио с опаском да политичари лажу баш свакога дана, али...

"Ипак, сложићу се да су лажи саставни део политичког деловања – признао је функционер НС."

Ето, мора да се ујео за језик, јер је говорећи о лагању за тренутак био искрен. Ако тако настави, неће далеко догурати.

А ко лаже тај и краде, зар не?

Док смо били деца тако су нам говорили старији. И додавали: А ко краде, тај иде на робију. Тако су деца васпитавана некада ("док су веровала да животиње говоре и постоји Деда Мраз") а данас их, између осталог, васпитавају и гласила у којима познате личности износе своје филозофске, етичке и политичке погледе.

Разговор са Богољубом Митићем Ђошом, глумцем, у "Асу", на пример, носи наслов: "Да сам министар, накрао бих се за цео живот". А у наднаслову каже: "Променио сам много партија, али Вук и Дана Драшковић су ми дефинитивно миљеници. Волим и ове из ДСС, а свиђа ми се и Шутановац из ДС. Моје политичко мишљење је много растегљиво. Иде од Чеду из ЛДП до радикали. Сву′де ми се нешто свиђа." (То је као оно: "Ја сам љубитељ било чега!" Али то је изјава друге естрадне звезде.)

Нико од министара због овога није негодовао.

С друге стране, може свако да говори у својој (или изнајмљеној) кући шта год хоће, али новине не би требало све то да штампају. Или, ако и штампају, да читаоцима јасно дају до знања да је реч, на пример, о неком јуродивом или човеку којег не треба схватати озбиљно... и слично. Али не. У "Асу" је све озбиљно, мада је на два места написано да се њихов саговорник насмејао сам себи. Ономе што је извалио.

Новинарка пише: "Променио је много странака, али нико му није понудио одговарајућу функцију, министарску фотељу, на пример, на којој би његова способност дошла до изражаја. Међутим, за разлику од већине политичара, његови апетити би ту стали: себе никада није замишљао у улози председника Србије." (Као Никола Шећероски који је имао визију: "Има да спречим народ да умире од инфаркта. Развод брака нема да буде, нема да буде растурања породице…ако ме изаберу неће више да буде лопови и проблеми...")

Новинарка затим пита: "Која је по вашем, мишљењу странка најпрофитабилнија и зашто?"

Одговор: "Она која је на власти. Само то је важно!"

За новинарку су странке очигледно "фирме" које остварују мањи или већи профит. Доносе мању или већу материјалну корист њиховим приврженицима. А она која је на власти – највећу. Није дакле, реч о борби за систем који би изазвао добробит народног живота, како сам наивно мислио, већ о борби за власт, паре и моћ као систем спојених судова. Јер "власт може све", како је ономад у "Опозицији" рекао Богољуб Карић, челник Компаније БК. Знатно раније ревија "Колубара" пренела је сличну његову изјаву: "Власт може свакога да савије као прасе у плех и да га испече у фуруни." Познато је да се и творац наведених мисли бори за власт.

Самим тим што бележе шта политичари раде и говоре (а често и измишљотинама борећи се за што већу пажњу), народ веома мало верује гласилима.

Миленко је припрост радник, зидарски помоћник. Једном, раде они, а неко ће: "Види како је дивно време, а на телевизији најавили кишу!" На то ће Миленко: "Ја њима ништа више не верујем. Ја сам веровао само оном... како се зове... Каменку Катићу. Он је једини био искрен!"

Или, можда је најречитија изјава једног дечака: