И Дионис би био задовољан

Мало је уметничких дела која, попут балета „Грк Зорба”, успевају да у чист, необуздани покрет преточе саму суштину трагичног и узвишеног људског постојања. Вођен генијалношћу Казанцакисовог литерарног света и непролазном партитуром Микиса Теородакиса, овај раскошни сценски спектакл заводи гледаоца директно и отмено, попут искусног преваранта са манирима џентлмена. Тајанствени ехо Крита одјекује кроз сваки плесни корак, док музика отвара просторе сновиђења и преплиће се са судбином ликова.

Кореогрaф и либретиста Константин Костјуков, који је и сам некада сценски дисао са овим ликом, определио се за форму грандиозног театра и комплексне кореографске драме. Реч је о тоталном театру у којем пулсира и дише чак 150 извођача на отвореној сцени, спајаjући моћни ансамбл балета, хора и оркестра Народног позоришта, са младалачком полетном енергијом ученика балетске школе „Лујо Давичо”. Он ствара фасцинантан, хипнотички склад класичног балетског академизма и модерног плесног израза. Из тог споја, натопљен стилизованим фолклорним покретима, рађа се виртуозни тријумф опијања плесом, који потврђује да би и сам Дионис, са свог митског трона, био задовољан.

У средишту те магије је Лев Семенов. Његов Зорба је саткан од мирног ума и дивље страсти, а његова игра плени брилијантном академском техником пантерских скокова и дуплим окретима који као да додирују небо. Он отвара себе, уз исконски крик слободе, проживљавајући страст радости игре у загрљају са другим.

Насупрот тој вулканској снази, солистички велики лирски дует пружа суптилне нијансе чежње: примабалерина Татјана Татић, са невероватном префињеношћу, ваја лик младе, трагичне удовице Марине, а њеног љубавника, странца, образованог писца Ника – Сергеј Александров. Из њихових тела струји чулна, еротска енергија која представља врхунац мајсторства и естетике балетске уметности. Љубоморни одбачени Павлис, у тумачењу солисте Николе Бјанка, био је у пуној мери убедљив својим широким дијапазоном драмског израза на сцени.

Лик мадам Ортанас, остареле париске певачице и играчице пуне сетних успомена, преузима примабалерина Теодора Спасић. Она је сликовита у визуелном представљању, али са понекад замагљеним акцентима дубље психолошке упечатљивости.

Ансамбл, изузетне техничке зрелости и колективног пулса игре, вођен је снажним хорским деоницама натопљеним ветром и тежином векова. Издвајају се солисткиње Олга Олчан и Тијана Шебез, које пале искру у срцу публике.

Сценографија Саше Сенковића, окупана врелим сунцем и оштром каменом обалом на хоризонту отвореног мора, тренутно увлачи гледаоце у аутентични критски амбијент. Али костими Олге Мрђеновић свесно напуштају антику, одевајући женски ансамбл у лепршаве, разнобојне дуге хаљине, које као да су „позајмљене” из неког модног бутика.

Под маестралном управом диригента Александра Којића, симфонијски оркестар покреће попут лавине, која у финалу спаја балетску трупу, хор и публику, у један френетични заједнички поклич незаборавног задовољства.

Ипак, ова представа не сме да иде у правцу пуке забаве, јер би се тиме нарушила кохерентност идеје сиртакија, као симбола културног феномена и синонима за национални понос.