Опаки рокенрол минимализам

Ниш – Један од најзначајнијих савремених српских писаца, Нишлија, Зоран Ћирић Магични, промовисао је нову збирку поезије „Успон и пад Воје Деспотова”, објављене у едицији „Гласови”, Културног центра Војводине „Милош Црњански”.

Иако га шира читалачка публика примарно познаје као прозног писца, Магични је пре 36 година у свет књижевности закорачио управо песничким збиркама – „Рио Браво” (1990), „Ремикс” (1991) и „Вах-Вах” (1992), а недавно му је уручена и награда „Васко Попа” за најбољу песничку књигу  објављену на српском језику 2025. године („Тајне песме за Кети”).

Прозна дела дошла су касније, а нека од њих донела су му важне књижевне награде, између осталих и Нинову награду за роман године.

Ипак, они који цене домет његове књижевности кажу да је Зоран Ћирић „апсолутни писац”, парафразирајући израз „апсолутни фудбалер” који је својевремено употребио Ринус Михелс када је описивао игру Ајакса седамдесетих година и пре свега игру Јоханиса Јохана Кројфа. У преводу: неко ко савршено влада смислом и ко је способан да се изрази у свакој форми не одступајући од своје суштине.

Новом књигом аутор остаје веран „рокенрол” маниру, који у књижевност уводи постмодернистички глас обојен игром, иронијом и сталном сумњом у наметнуту стварност. Песме измештају из комфора (изувају из ципела) са доминантним лирским субјектом налик блуз и рок наратору – луталици и побуњенику који кроз језичке експерименте води дијалог са савременим друштвом.

У разговору за „Политику”, Зоран Ћирић на почетку открива зашто се у наслову збирке нашло име Воје Деспотова.

– Воја Деспотов је, уз Вујицу Решина Туцића, који је такође на много нивоа присутан у овој књизи, био мој једини „живи” књижевни херој и учитељ. Једноставно, имао сам невероватну срећу да се повремено дружим с таквом величином, и ти најчешће кафански ритуали су пресудно утицали на мој доживљај књижевности. Воја и Вујица су ме подржавали од почетка, ширили наоколо моје тада још анонимно име, и оно најважније – открили су ми све чари књижевног подземља и уметничке маргине, као и задовољство у пружању отпора академизму, канонизованим вредностима и „светим кравама” естаблишмента – каже у свом стилу Магични.

За пуно разумевање збирке, истиче да је потребно читање од корице до корице. Реч је о својеврсном путовању – унутрашњем и спољашњем, духовном и материјалном – које неминовно води преиспитивању свега што слови за живот, било да смо до тих уверења дошли сами или су нас убедили други.

– Рукопис је прецизно структуисан као опаки рокенрол минимализам миксован са блуз ламентима, фанки пулсирањем и џезистичким импровизацијама. Звучи као призивање драгих мртвих светаца који нису били довољно свети за регуларан живот и регуларну смрт. Зато негде на половини књиге пукне те спознаја да аутор разговара са живим људима, толико огрезлим у пороцима горко-слатког живота, да одбијају било какве узвишене чинове подземног или небеског света. Они као да не знају да су мртви, или их није брига, или им једноставно уопште није забавна та сеоба душа доле-горе. Или можда нису спремни да се праве луди по том питању, или су се толико играли умирања да више немају воље да умру јер се испоставило да је сва та смрт ужасно патетична гњаважа ако се схвати озбиљно. А можда напросто не умеју да препливају реку Стикс. Меланхолија те на крају просветли и откријеш да си недодирљив све док си свестан да је живот посао баш као и смрт, те да ти ништа не може олакшати вршење мисије која те је задесила или си је сам изабрао желећи да доживиш прометејство без мучеништва. Да, има овде лудачке радости, али не и величања лудости јер лудост по себи је прецењена и пречесто води у бесловесно позирање на првој линији фронта – а то не приличи правоверном десперадосу. Једно је бити аутсајдер и маргиналац, а нешто сасвим друго бити губитник – не сме се туга бркати са самосажаљањем – закључио је Зоран Ћирић Магични.

„Проводим живот умирујући га/онда урадим једину паметну ствар/која претходи високом паду/и живот поново букне/као поштени пламен бунта”, каже Ћирић у песми „Како преживети репутацију коју немаш”.

Зоран Ћирић рођен је 1962. године у Нишу, где је и дипломирао на Економском факултету. До сада је објавио тридесетак књига различитог жанровског усмерења. Добитник је награде Бранко Радичевић 1990. године за збирку поезије „Рио Браво”. За роман „Хобо” добио је награду фонда Борислав Пекић, Нинову награду за најбољи роман 2001. године, као и награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу 2002. године.

Више његових дела има статус бестселера.

Тајна његове књижевности у суштини је једноставна: он је писао ненаписане књиге. У последњих пар деценија, када је књижевност све више почела да личи на „типску робу” попут кухиња у салону – где је све понуђено наизглед лепо, али све личи једно на друго, његово писање се без икакве претенциозности може окарактерисати као: неприпадање другима и упорна припадност себи.