Ухапшен Горан Хаџић

Последња обавеза Србије према Трибуналу у Хагу јуче је испуњена хапшењем бившег председника Републике Српске Крајине Горана Хаџића на Фрушкој гори. Тиме, после 18 година откако је тај суд основан, и 45 изручених особа, наше власти више немају ниједну неиспуњену обавезу према трибуналу који процесуира оптужене за ратне злочине на територији бивше СФРЈ.

Последњи хашки оптуженик ухапшен је после ефикасне акције БИА која је, према сазнањима „Политике”, до Хаџића дошла пратећи његове финансијере. У тренутку хапшења, Хаџић је требало да преузме новац за даље скривање од свог дугогодишњег јатака који је ухапшен заједно са њим.

Тактика праћења финансијера Горана Хаџића направљена је, како сазнајемо, последњег дана прошле године, када је претресена кућа колекционара Зорана Мандића, иначе, кума Горана Хаџића. Тада је код њега пронађена фотографија слике, уље на платну, познатог италијанског сликара Амадеа Модиљанија „Портрет мушкарца”, која, по проценама, вреди између 10 и 15 милиона евра. Брзо је утврђено да та слика припада Хаџићу и да је купљена у Француској током деведесетих. Утврђено је и да је слика плаћена новцем од шверца нафте, чиме се, између осталог, бивши председник РСК бавио током ратова на подручју Хрватске и Босне. Чињеница да је слика била спремљена за продају, указивала је на то да је Хаџић остао без новца за даље скривање, па је одлучено да се прате његови финансијери.

До тог тренутка, српске власти су имале податке да се Хаџић крио у Руској Федерацији. До оперативаца Акционог тима за завршетак сарадње са Хашким трибуналом долазиле су информације да се тамо, под лажним именом, оженио, чак и добио дете. Траг му се изгубио током 2009. године, када се дошло до информација да је из Русије прешао у Белорусију. Тајне службе Србије ту су изгубиле његов траг. Претпостављало се да је имао подршку неких делова Српске православне цркве који су му омогућили јатаке у Белорусији.

Тренутно се утврђује на који начин је Хаџић ушао у Србију, а претпоставља се да је дошао пре неколико дана. Зна се да је Хаџић био веома неповерљив и да је контактирао само са неколико дугогодишњих пријатеља. То су углавном људи које је Хаџић задужио деведесетих, омогућивши им трговину на простору источне Славоније, Барање и западног Срема, али и одређени људи из Српске православне цркве.

Наши саговорници објашњавају и како је дошло до нестанка Хаџића 13. јула 2004. године, практично пред очима хашких истражитеља, неколико сати након што је тадашња главна тужитељка Карла дел Понте донела запечаћену оптужницу против њега у Београд. Утврђено је да је тадашњи секретар у Министарству спољних послова јавио „свом пријатељу Хаџићу” да је Дел Понтеова оптужницу против њега оставила у овом министарству.

У тренуцима када је Дел Понтеова предавала оптужницу српским властима, породична кућа Хаџића била је под присмотром. Догађај од 13. јула 2004. документован је и визуелно: Горан Хаџић се шетао по башти у шортсу и мајици, кад му је зазвонио телефон. Јавио се, разменио неколико речи и ушао у кућу. Убрзо је изашао обучен и са торбом, сео у ауто који је у међувремену стигао и одвезао се у непознатом правцу.