Са Теслом у свет

Када је размишљао о својој професији, Владимир Јеленковић је себе замишљао као човека који ће се бавити истраживачким радом у неком институту или пројектовањем хемијских постројења. Зато је и дипломирао на Технолошко-металуршком факултету у Београду. Ипак, остао је у науци, али на другачији начин. Творац је савременог концепта телевизијског научног програма, чија се физиономија формирала и успешно развијала током осамдесетих и деведесетих година протеклог века.

У том периоду, као аутор и уредник, у неколико телевизијских станица реализовао је циклус емисија, интервјуа, контакт програма и серија научно-популарног жанра, међу којима су „Екс либрис”, „Радост сазнања”, „Руђер Бошковић – грађанин Дубровника и света”, „Научни форум”, „Никола Тесла – нестрпљиви геније”… Посвећен актуелностима из науке и технологије, 2003. године основао је и часопис „Сај Тек” и био његов главни и одговорни уредник наредне две године, а након тога, постао је директор Музеја „Никола Тесла”.

Читав његов живот, па и каријера су, каже Владимир, као холивудска прича, а посебно поглавље посвећено је гимназијским данима.

– С поносом истичем да сам матурирао у Петој београдској гимназији 1969. године. У њеном најближем окружењу налазила се „Последња шанса”, место наших најдражих окупљања уз гитару, где смо проверавали ко је успешније „скинуо” неке од тада популарних хитова Битлса, Ролингстонса, Енималса, Дилана, Донована... Преко пута главног улаза у гимназију стајала је и чувена, за нас помало непожељна зона – кафана „Грк”. Трећа тачка тог, само нама знаног троугла, био је „Таш”, који смо највише посећивали зими, одлазећи суботом и недељом на најчувеније београдско клизалиште са својим првим љубавима – присећа се наш саговорник и наставља да евоцира успомене из средње школе.

– Професори су били строги, а изгледа да најбоље памтимо оне који су од нас тражили више од осталих и често нам загорчавали школске дане. Данас је сигурно да су управо они ти који су имали значајан удео у формирању наших личности. Један од њих је легендарни чика Душко, који је од „градских кретена”, како нас је често ословљавао на часовима фискултуре, „гвозденом дисциплином” створио добре гимнастичаре, кошаркаше, а посебно рукометаше. Нама драги предавач био је и професор Балтић, звани Балта, који је надахнутим предавањима на часовима психологије и логике, успео да нас наведе да почнемо да размишљамо о себи и суштинским животним стварима. Пре неколико година сусрео сам професора Михалџића, који нам је предавао математику и нацртну геометрију. Испоставило се да сам ја припадао првој генерацији у његовој каријери, а моја ћерка Лана – последњој. „Да ли сам био сувише строг?”, упитао ме је искрено и забринуто, један од најдобронамернијих и најобјективнијих професора кога смо икада имали – сентименталан је Владимир.

На привременом раду у иностранству

Ту своју генерацију најверније би могао да опише поредећи је са генерацијом из серије Срђана Карановића „Грлом у јагоде”, само што су у односу на њих мало „додали гас” том слободарском духу, укључујући се у један планетарни замах, обојен сексуалном револуцијом и покретом за светски мир, који је уследио крајем рата у Вијетнаму. То је било време и када је пропутовао свет као аутостопер и са другарима лети одлазио у Швајцарску на привремени рад. То је, каже, био већ устаљен систем да студенти иду у ту земљу и запошљавају се у фабрикама, где су могли да зараде пристојан џепарац, прихватајући се послова које нико није хтео. Добро се сећа да је он на руке добио неколико директорских плата за само месец дана рада, фарбајући системе за флотацију угља.

Његову рану младост обележио је још један леп тренутак.

– Док сам ишао у гимназију, почео сам да свирам и певам и, са њих петоро (међу њима је и Сузана Манчић) основао акустичарску групу „Траг”, усред озбиљне конкуренције, какве су биле групе „Сунцокрет”, „С времена на време”, „Лутајућа срца”... На жалост, троје је отишло на други свет и то је оно што ставља горку пилулу у тој предивној причи. Имали смо пробе у „Дадову”, за неколико представа смо писали и композиције, наступали смо и на телевизији, снимили прву плочу и све је изгледало да ћемо направити велики успех. Пошто смо се попели високо на дискомеру „Студија Б”, позвани смо да гостујемо у, тада култној емисији, „Од доручка, до ручка” – каже Јеленковић.

– Од тог тренутка живот је почео да нам кроји другачије судбине. И мени се догодио потпуно неочекивани заокрет. Кад су ме тада чули, било је: „Овај би могао да буде радијски човек”. Замолили су ме да снимим глас, да бих почео да читам вести. Међутим прошло је два, можда и три месеца да ме више нико није звао. Кад, у јулу, таман се спремам на годишњи одмор, звони телефон. Мислио сам да је у питању шала, а у ствари, то је био почетак моје новинарске каријере – приповеда своју личну историју из времена Слобе Коњовића, Марка Јанковића, Споменке Јовић, Зорана Милосављевића, Ђоке Вјештице, Душка Радовића...

У тој екипи Владимир Јеленковић је имао част да му Душко Радовић укаже поверење да уређује „Културни календар”.

– Душко је поштовао оно што сам радио. Иако је био склон томе да се врло сурово односи према сарадницима, наравно на један крајње интелектуалан и професионалан начин, нас двојица смо били у посебном односу врло високог међусобног респекта. Мада је, морам да кажем, а то сви и знају, био један велики намћор и увек је нешто пућкао у изразу лица, Душко Радовић је апсолутно дух ван сваке серије. Из таквог човека су, ето, излазили најбољи бисери – говори с поштовањем.

Излет у софтверску индустрију

Највећи део Владине каријере, ипак, везан је за научни програм Телевизије Београд.

– То је један изузетно узбудљив и динамичан период. Захваљујући стеченом искуству, постао сам најмлађи уредник научног програма. Потпуно сам променио концепцију и разбио дотадашња крута схватања да једино информативни програм треба да путује по белом свету. Ишао сам на варијанту – научни програм на лицу места. Такав програм пратио је стварност, чија је суштина да се технолошки развој и кључ позитивних кретања базира на научном развоју и увек смо били тамо где се заиста нешто капитално дешавало. Међутим, тада смо незадовољно гледали и мислили да може много боље, а сада видим колико је продукција била сјајна – оцењује.

Седамнаест година радио је на телевизији, а онда је постао један од директора у представништву америчке софтверске компаније „Оракл корпорејшн” и почео да се бави софтверском индустријом. То га је одвело у Нигерију, где је био генерални директор огранка једне калифорнијске фирме ТСТ и ту је стекао једно врло озбиљно и богато менаџерско искуство. Кад се вратио са тог неочекиваног одласка у црну Африку, основао је свој лист под називом „Сај Тек”, као пандан светским часописима који се на популаран начин баве науком.

Деца наставила његовим трагом

Баш док је размишљао о судбини тог листа, као права утеха, стигао је позив да буде директор Музеја „Никола Тесла”. Тако нешто није могао да одбије, јер се, радећи у научном програму, Теслом бавио са врло великим амбицијама.  

– Желео сам да направим четири серије о четири великана, која је започела Руђером Бошковићем, а требало је да се настави Михајлом Пупином, Милутином Миланковићем и – Николом Теслом. Емитовали смо само једну епизоду, а онда је почео рат. Та серија би била снимана на свим екс-Ју просторима који су имали додирних тачака са Теслом, онда и у Будимпешти, Стразбуру, Паризу, Прагу и наравно у САД-у, где је боравио и где је стварао. Никада нећу прежалити што нисам реализовао своју најсветију идеју! – искрен је.

Мада то каже у шали, али ово радно место је можда и најдинамичнији и најинспиративнији посао који је радио у каријери, иако је очекивао да ће на радију и телевизији, па и у софтверској индустрији, која га је водила по читавој планети, бити динамичније.

– Показало се да је Никола Тесла неко ко је апсолутно грађанин света у сваком погледу. Интерес за њега је све већи и верујем чврсто да смо и ми у томе помогли. За ових пет година, издали смо више од тридесет најбољих могућих књига које су базиране на тој његовој заоставштини, која је заиста јединствена, организовали око седамдесет изложбених поставки на четири континента у двадесетак земаља широм света, дигитализовали комплетну грађу, променили поставку музеја... Ми смо један од малобројних музеја који је успео да створи и сопствену конзерваторску лабораторију, тако да и сами можемо да чувамо ту архивску грађу немерљиве вредности, од значаја за историју човечанства, а и за будућност, иначе под заштитом Унеска – подсећа.  

Поводом 155. годишњице рођења овог генијалног научника и проналазача, Музеј је почетком овог месеца гостовао у аустралијском граду Перту. Одмах после Аустралије (у организацији Међународног одбора братимљених градова Чикага и Београда и генералног конзулата Србије), у изложбама „Теслин чудесни свет електрицитета” и „Фотографије из Теслиног албума”, које ће бити постављене у Нејви Пиру, најпознатијој и најлепшој чикашкој туристичкој дестинацији, смештеној на обали језера Мичиген (од 6. до 28. августа), моћи ће да уживају милиони туриста из целог света. Претпостављам да ће посета бити фантастична и радује ме да смо, после толико гостовања на свим континентима, ето, први пут и на тлу Сједињених Америчких Држава. Кроз ту изложбу Теслу враћамо тамо где је створио све своје кључне изуме – с поносом истиче директор Јеленковић.

-------------------------------------------------

Вратиће се коренима

У формирању Владине личности отац је оставио упечатљив траг.  

– Његова девиза је била: најважније је да мирно спаваш. Није се превише мешао у моје одлуке, али када је дошао тај кључни моменат – упис на факултет, посаветовао ме је, ако хоћу да га послушам, да се не бавим агрономијом и политиком. Био сам зачуђен, јер је то управо оно чиме се сам бавио! Он је био предратни инжењер агрономије, генерални директор Пољопривредне банке, па директор једног Пољопривредног комбината, помоћник министра за пољопривреду, затим савезни посланик у више мандата...

– Рођен сам у Београду, а у Зајечару су моји корени по тати, од чукундеде. Тамо постоји врло лепа кућа на једном пропланку недалеко од Зајечара. То место буди у мени лепу носталгију на време детињства. Посадио сам лешнике и орахе, тако да сам се на тај начин обавезао да ћу у неким будућим пензионерским данима тамо боравити много чешће.

Иначе, Јеленковићева супруга Дивна је магистар сликарства, а деца су музичари. Син Пеђа је више у духу металик звука, док се ћерка Лана потпуно посветила оргуљама.

--------------------------------------------------------------------- 

Мајстор за чорбаст пасуљ

Култна ствар за мене и супругу је одлазак на Палилулску пијацу једну малу, камерну пијацу. То траје више од тридесет година сваке суботе, евентуално недеље. Моја супруга је фантастична у кухињи. Спрема најбоља, најквалитетнија и најздравија јела. Нисам једини који тако мисли. Наши гости су одушевљени њеним импровизацијама. И ја сам мајстор за одређене ствари, за чорбаст пасуљ, гулаш и неке макробиотске специјалитете, рецимо, а кад имамо прилику за дворишне седељке са пријатељима, онда је то добар роштиљ.