Силом заинтересовани

Избори су за већину грађана једини облик политичке партиципације, обликовања владе и утицаја на владу. Зато је од значаја да у том процесу учествује што шири круг грађана. Статистика излазности на изборе потврђује, међутим, давно уочен феномен представничких демократија – пораст апстиненције. Све је мање грађана који излазе на биралишта, а последице ове појаве на функционисање институција политичког система све су бројније и очигледније: слаби легитимност институција, расте отуђеност грађана од државе и политике, шири се простор манипулативном дејству власти, јача партократија итд. Пораст апстиненције по правилу је условљен специфичним приликама у одређеној држави или у неком периоду у коме се одвија изборни циклус, али генерално, реч је о појави која нагриза темеље представничке демократије и обесмишљава изборе као процес конституисања институција власти.

У спречавању ове појаве, дизајнерима изборног система стоји на располагању ефикасан механизам – обавезно гласање. Поготово што се бирачко право, као једно од темељних политичких права, третира и као обавеза грађана која ефикасно повећава ниво излазности на биралишта и на тај начин, бар формално, смањује последице апстиненције.

Историјски посматрано, обавезно гласање у Европи прво је уведено у Швајцарској 1835. године, у кантону Ст. Гален, затим у Белгији 1892, Аустрији и Шпанији 1907, Холандији 1917, Бугарској 1919, Чехословачкој 1920, Румунији 1923, итд.

Теоретичари представничке демократије начелно сматрају да је слаб одзив "урођена мана демократије" која подрива њену легитимност и може произвести потпредстављеност одређених друштвених група и неравноправну политику.

Аустралија је најбољи пример успешног "излечења" од хронично слабог одзива бирача – путем институције обавезног гласања. Увођењем ове обавезе 1924. године, одзив грађана на биралишта повећан је за око 30 одсто: са 62 на 91 проценат.

Каталог аргумената у прилог обавезног гласања веома је широк и њих је најбоље систематизовао дугогодишњи истраживач избора Колин Хјуз, аустралијски изборни комесар. Он је сумирао сву аргументацију у прилог обавезног гласања на следеће ставове. Прво, демократија као форма управљања подразумева поштовање правила већине. Мали излазак бирача отвара могућност да владу бира узак круг људи, а то би оставило утисак да она не служи већини и слаби веру у власт грађана. Друго, као што има обавезу да сведочи пред судом, врши функцију поротника, плаћа порезе и таксе, поштује обавезно образовање, служи војни рок, грађанин има и обавезу да гласа. Треће, гласање јесте дужност, али њено извршење није тешко – грађанин ту обавезу користи периодично, једном или два пута сваке четири године. Четврто, обавезност изласка на бирачко место не значи и обавезност гласања. Пето, већина грађана ће прихватати усвојене законе као израз своје воље, што ће ширити простор за њихово поштовање, а тиме и за јачање правног поретка и демократску легитимност система у целини. Шесто, грађанин се осећа одговорнијим за коришћење свог права и испуњавање дужности – да би користио своје право, он мора да се информише за кога да гласа итд.

Каталог критика обавезног гласања није, међутим, ништа мањи. Прво, истиче се да је обавезност супротна суштини политичких права и слобода и једноставно није демократска норма. Друго, присиљавање грађана да гласају деградација је саме суштине бирачког права – као што грађани имају право да буду или не чланови партија, синдиката и осталих организација, тако морају имати право да свој став исказују и неизласком на бирачка места слободно – без икаквих санкција. Треће, инсистирање на бирачком праву као дужности фетишизује политику и доприноси да она доминира у свим областима живота; апстиненцијом грађани изражавају став да политика не треба да се меша у животе људи; да не може да реши све проблеме; да не желе да имају ништа с политиком која тежи да буде апсолутни господар. Четврто, ствара се власт незналица – резултат избора не би требало да одређују људи које не интересује политика и који би гласали под принудом санкције – без размишљања или бриге за последице. Пето, обавезно гласање пасивизује политичке партије – оне не морају да се боре за присталице и мотивишу бираче за своје програме, а то деградира и њихове остале функције. Шесто, политичке партије, у систему обавезног гласања, изборним кампањама занемарују интересе већине и обраћају се гласачима на маргини како би оствариле победу, чиме се не односе подједнако одговорно према интересима већине и деградирају начело једнакости. Седмо, Велика Британија и САД пресудно су утицале на обликовање политичког система Аустралије, а немају обавезно гласање итд.

(Сутра: Апстиненти и на суду)

Професор на Факултету политичких наука у Београду