Silom zainteresovani

Izbori su za većinu građana jedini oblik političke participacije, oblikovanja vlade i uticaja na vladu. Zato je od značaja da u tom procesu učestvuje što širi krug građana. Statistika izlaznosti na izbore potvrđuje, međutim, davno uočen fenomen predstavničkih demokratija – porast apstinencije. Sve je manje građana koji izlaze na birališta, a posledice ove pojave na funkcionisanje institucija političkog sistema sve su brojnije i očiglednije: slabi legitimnost institucija, raste otuđenost građana od države i politike, širi se prostor manipulativnom dejstvu vlasti, jača partokratija itd. Porast apstinencije po pravilu je uslovljen specifičnim prilikama u određenoj državi ili u nekom periodu u kome se odvija izborni ciklus, ali generalno, reč je o pojavi koja nagriza temelje predstavničke demokratije i obesmišljava izbore kao proces konstituisanja institucija vlasti.

U sprečavanju ove pojave, dizajnerima izbornog sistema stoji na raspolaganju efikasan mehanizam – obavezno glasanje. Pogotovo što se biračko pravo, kao jedno od temeljnih političkih prava, tretira i kao obaveza građana koja efikasno povećava nivo izlaznosti na birališta i na taj način, bar formalno, smanjuje posledice apstinencije.

Istorijski posmatrano, obavezno glasanje u Evropi prvo je uvedeno u Švajcarskoj 1835. godine, u kantonu St. Galen, zatim u Belgiji 1892, Austriji i Španiji 1907, Holandiji 1917, Bugarskoj 1919, Čehoslovačkoj 1920, Rumuniji 1923, itd.

Teoretičari predstavničke demokratije načelno smatraju da je slab odziv "urođena mana demokratije" koja podriva njenu legitimnost i može proizvesti potpredstavljenost određenih društvenih grupa i neravnopravnu politiku.

Australija je najbolji primer uspešnog "izlečenja" od hronično slabog odziva birača – putem institucije obaveznog glasanja. Uvođenjem ove obaveze 1924. godine, odziv građana na birališta povećan je za oko 30 odsto: sa 62 na 91 procenat.

Katalog argumenata u prilog obaveznog glasanja veoma je širok i njih je najbolje sistematizovao dugogodišnji istraživač izbora Kolin Hjuz, australijski izborni komesar. On je sumirao svu argumentaciju u prilog obaveznog glasanja na sledeće stavove. Prvo, demokratija kao forma upravljanja podrazumeva poštovanje pravila većine. Mali izlazak birača otvara mogućnost da vladu bira uzak krug ljudi, a to bi ostavilo utisak da ona ne služi većini i slabi veru u vlast građana. Drugo, kao što ima obavezu da svedoči pred sudom, vrši funkciju porotnika, plaća poreze i takse, poštuje obavezno obrazovanje, služi vojni rok, građanin ima i obavezu da glasa. Treće, glasanje jeste dužnost, ali njeno izvršenje nije teško – građanin tu obavezu koristi periodično, jednom ili dva puta svake četiri godine. Četvrto, obaveznost izlaska na biračko mesto ne znači i obaveznost glasanja. Peto, većina građana će prihvatati usvojene zakone kao izraz svoje volje, što će širiti prostor za njihovo poštovanje, a time i za jačanje pravnog poretka i demokratsku legitimnost sistema u celini. Šesto, građanin se oseća odgovornijim za korišćenje svog prava i ispunjavanje dužnosti – da bi koristio svoje pravo, on mora da se informiše za koga da glasa itd.

Katalog kritika obaveznog glasanja nije, međutim, ništa manji. Prvo, ističe se da je obaveznost suprotna suštini političkih prava i sloboda i jednostavno nije demokratska norma. Drugo, prisiljavanje građana da glasaju degradacija je same suštine biračkog prava – kao što građani imaju pravo da budu ili ne članovi partija, sindikata i ostalih organizacija, tako moraju imati pravo da svoj stav iskazuju i neizlaskom na biračka mesta slobodno – bez ikakvih sankcija. Treće, insistiranje na biračkom pravu kao dužnosti fetišizuje politiku i doprinosi da ona dominira u svim oblastima života; apstinencijom građani izražavaju stav da politika ne treba da se meša u živote ljudi; da ne može da reši sve probleme; da ne žele da imaju ništa s politikom koja teži da bude apsolutni gospodar. Četvrto, stvara se vlast neznalica – rezultat izbora ne bi trebalo da određuju ljudi koje ne interesuje politika i koji bi glasali pod prinudom sankcije – bez razmišljanja ili brige za posledice. Peto, obavezno glasanje pasivizuje političke partije – one ne moraju da se bore za pristalice i motivišu birače za svoje programe, a to degradira i njihove ostale funkcije. Šesto, političke partije, u sistemu obaveznog glasanja, izbornim kampanjama zanemaruju interese većine i obraćaju se glasačima na margini kako bi ostvarile pobedu, čime se ne odnose podjednako odgovorno prema interesima većine i degradiraju načelo jednakosti. Sedmo, Velika Britanija i SAD presudno su uticale na oblikovanje političkog sistema Australije, a nemaju obavezno glasanje itd.

(Sutra: Apstinenti i na sudu)

Profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu