Од Увирала и Прскала до Великог Бука

Ресаво, водо ладна, гласи стара, истинита песма која је сведочанство краја сурово хладних, али фасцинантних, водених „чуда”. Име је и добила по великом броју реса које се са богатог дрвећа спуштају ка води. Да бисте се у то уверили, међутим, потребни су вам издржљиви џипови, пошто схватите да ни пут до општине Деспотовац није лак.

Уз мало одважности и умећа, када се моћним возилима отиснете долином Ресаве и скренете током њене највеће притоке Ресавице ка Кучајским планинама, завешће вас сигурно чудесно Увирало. Тако зову понор реке Некудово, за коју се не зна где касније извире и да ли се негде улива. Кључајући понор реке нас је натерао да, уз помоћ канапа, са мањим падовима и клизањем низбрдо, стигнемо до ове загонетке природе. У успону смо већ били вештији и расположенији за даљи пут.

Јер, како су нам мештани и обећали, на успону обронцима Јужног Кучаја, у долини реке Некудово, стигли смо на водопад Прскало, који своје необично име носи по мноштву капљица које се одбијају о сигу, бигрално кречњачко меко стење од ког су саздани водопади деспотовачког краја. Једна ЈЕ од најнеобичнијих природних појава на Кучају, купаста ивица стења коју је је током векова наталожила вода, са које се сурвава вода правећи природне кадице. Извор чисте воде за пиће се налази само педесетак метара од тог сурвавања, окружен бујним растињем и маховином тропско зелене боје. Породицу Малетић затекли смо на клупама како ужива, али других туриста није било.„Није лако доћи”, причају док посматрамо две фамилије како се муче шлеповањем аутомобила преко ненасељених „пасуљарских поља”…

Шест километара узводно од Прскала је Валкалуце, што на влашком значи Тиха долина, у којој смо се окрепили у Шумарској кући. Ово добро „Србијашума” је ловиште јелена, дивљих свиња и вука ког, кажу, „ни Тито није успео да се домогне као трофеја”. Директор шумске управе у Ћуприји Бранислав Ђорђевић каже да је пут Ресавица и направљен због бившег председника СФРЈ, који њим није ни прошао.

Ипак, на врху се види планински дом ког зову „Ранковићева вила”.

Са врха Кленцуш види се Жагубичка стража Бељанице, природна камена лепеза. Из непрегледних четинарских долина, где смо успут виђали само ћумуране које изгледају ако цигласти иглои, ушли смо у густу букову шуму. Резерват Витановача, кроз који протиче Витановачка река, нетакнута је шума букви старих и два и по века, високих око 40 метара. Заменик директора „Србијашуме-Јужни Кучај” Синиша Милетић каже да је у плану да постане научни центар.

Враћате се у кањон Ресаве, који раздваја Хомољске и Кучајске планине и најзад, у сред тешког летњег дана коначно седнете поред Великог Врела и на 1.300 метара висине на лицу осетите „хладан мелем”. А још када се путевима његове воде спустите до водопада Великог Бука, изгледа вам да сте ушли у појас тропске шуме и њене сенке. На хидропарк „Лисине” ћете наићи на око 15 минута вожње од Ресавске пећине, ка селу Стрмостен.

„Лисине” је ове летње сезоне комплекс од прошле године уређених стаза и безбедних ограда са којих са удобношћу посматрате чудо природе. На предлог ЈП „ Ресавска пећина” Влада Србије уложила је до сада скоро пет милиона динара.

Велики бук у Лисинама је највећи водопад у Србији, висок више од 20 метара. Свако са мало авантуризма у себи спустиће се до подножја водопада, а једино тако може да доживи праву слику како нетакнута природа изгледа. Под главним млазом воде налази се језерце дубине неколико метара, а облаци водене прашине непрестано засипају посетиоце. У овом амбијенту налази се и пар коначишта, у којима је преноћиште са доручком око 1.2000 динара, а у подножју је ресторан са бунгаловима и малим зоолошким вртом, рибњаком и језером за спортске риболовце.

За сада, сем екскурзија не постоје организовани туристички обиласци. По предлогу Туристичке организације и СО Деспотовац, ако имате викенд на располагању, приступачно је обићи Ресавску пећину, парк Лисине, манастире Раваницу и Манасију, али и Сењски рудник и Музеј угљарства Србије.