Od Uvirala i Prskala do Velikog Buka

Resavo, vodo ladna, glasi stara, istinita pesma koja je svedočanstvo kraja surovo hladnih, ali fascinantnih, vodenih „čuda”. Ime je i dobila po velikom broju resa koje se sa bogatog drveća spuštaju ka vodi. Da biste se u to uverili, međutim, potrebni su vam izdržljivi džipovi, pošto shvatite da ni put do opštine Despotovac nije lak.

Uz malo odvažnosti i umeća, kada se moćnim vozilima otisnete dolinom Resave i skrenete tokom njene najveće pritoke Resavice ka Kučajskim planinama, zavešće vas sigurno čudesno Uviralo. Tako zovu ponor reke Nekudovo, za koju se ne zna gde kasnije izvire i da li se negde uliva. Ključajući ponor reke nas je naterao da, uz pomoć kanapa, sa manjim padovima i klizanjem nizbrdo, stignemo do ove zagonetke prirode. U usponu smo već bili veštiji i raspoloženiji za dalji put.

Jer, kako su nam meštani i obećali, na usponu obroncima Južnog Kučaja, u dolini reke Nekudovo, stigli smo na vodopad Prskalo, koji svoje neobično ime nosi po mnoštvu kapljica koje se odbijaju o sigu, bigralno krečnjačko meko stenje od kog su sazdani vodopadi despotovačkog kraja. Jedna JE od najneobičnijih prirodnih pojava na Kučaju, kupasta ivica stenja koju je je tokom vekova nataložila voda, sa koje se survava voda praveći prirodne kadice. Izvor čiste vode za piće se nalazi samo pedesetak metara od tog survavanja, okružen bujnim rastinjem i mahovinom tropsko zelene boje. Porodicu Maletić zatekli smo na klupama kako uživa, ali drugih turista nije bilo.„Nije lako doći”, pričaju dok posmatramo dve familije kako se muče šlepovanjem automobila preko nenaseljenih „pasuljarskih polja”…

Šest kilometara uzvodno od Prskala je Valkaluce, što na vlaškom znači Tiha dolina, u kojoj smo se okrepili u Šumarskoj kući. Ovo dobro „Srbijašuma” je lovište jelena, divljih svinja i vuka kog, kažu, „ni Tito nije uspeo da se domogne kao trofeja”. Direktor šumske uprave u Ćupriji Branislav Đorđević kaže da je put Resavica i napravljen zbog bivšeg predsednika SFRJ, koji njim nije ni prošao.

Ipak, na vrhu se vidi planinski dom kog zovu „Rankovićeva vila”.

Sa vrha Klencuš vidi se Žagubička straža Beljanice, prirodna kamena lepeza. Iz nepreglednih četinarskih dolina, gde smo usput viđali samo ćumurane koje izgledaju ako ciglasti igloi, ušli smo u gustu bukovu šumu. Rezervat Vitanovača, kroz koji protiče Vitanovačka reka, netaknuta je šuma bukvi starih i dva i po veka, visokih oko 40 metara. Zamenik direktora „Srbijašume-Južni Kučaj” Siniša Miletić kaže da je u planu da postane naučni centar.

Vraćate se u kanjon Resave, koji razdvaja Homoljske i Kučajske planine i najzad, u sred teškog letnjeg dana konačno sednete pored Velikog Vrela i na 1.300 metara visine na licu osetite „hladan melem”. A još kada se putevima njegove vode spustite do vodopada Velikog Buka, izgleda vam da ste ušli u pojas tropske šume i njene senke. Na hidropark „Lisine” ćete naići na oko 15 minuta vožnje od Resavske pećine, ka selu Strmosten.

„Lisine” je ove letnje sezone kompleks od prošle godine uređenih staza i bezbednih ograda sa kojih sa udobnošću posmatrate čudo prirode. Na predlog JP „ Resavska pećina” Vlada Srbije uložila je do sada skoro pet miliona dinara.

Veliki buk u Lisinama je najveći vodopad u Srbiji, visok više od 20 metara. Svako sa malo avanturizma u sebi spustiće se do podnožja vodopada, a jedino tako može da doživi pravu sliku kako netaknuta priroda izgleda. Pod glavnim mlazom vode nalazi se jezerce dubine nekoliko metara, a oblaci vodene prašine neprestano zasipaju posetioce. U ovom ambijentu nalazi se i par konačišta, u kojima je prenoćište sa doručkom oko 1.2000 dinara, a u podnožju je restoran sa bungalovima i malim zoološkim vrtom, ribnjakom i jezerom za sportske ribolovce.

Za sada, sem ekskurzija ne postoje organizovani turistički obilasci. Po predlogu Turističke organizacije i SO Despotovac, ako imate vikend na raspolaganju, pristupačno je obići Resavsku pećinu, park Lisine, manastire Ravanicu i Manasiju, ali i Senjski rudnik i Muzej ugljarstva Srbije.