Легенде у Павонеу

Umbria Jazz 2011, 8–17. јул

Ексклузивно из Перуђе

Лета 2010. године, док су џез афисинадоси препричавали бројне дивне утиске са фестивала „Umbria Jazz”, директор фестивала Карло Пањота сабирао је мршав салдо са билетарница, коментаришући нам успут: „нажалост, арену „Санта Ђулијана” једино могу да напуне поп извођачи”. Годину дана касније, џезери су на великој сцени добили четири програма, од десет, a уместо већег (скупљег) позоришта „Морлаки”, са интернационалним уметницима – коришћен је мањи (јефтинији) „Павоне”, са домаћим уметницима, што је згодно оправдано прославом стопедесетогодишњице уједињења Италије. Резултат – 40.000, уместо 30.000, продатих карата, уз пола милиона евра већу зараду на улазницама и, претпостављам, значајно већи допринос спонзора. Ово не значи да је фестивал био лош, само су укуси били другачији. Гастрономским језиком: као да сте уместо сладоледа од црне чоколаде узели мешавину јужног воћа, а онда, уместо пива „Перони” заливали мохитом... Лазања се, у сваком случају, подразумева.

Част џезера у арени бранили су Ахмад Џамал, Хироми, Бранфорд Марсалис, Херби Хенкок, Вејн Шортер и Маркус Милер – које сам „ухватио” на другим манифестацијама, па сам први део фестивала пропустио. Зато стижем на концерт Карлоса Сантане, кога нисам видео у Београду. Уводна слободна импровизација у славу Сан Раа има посебну тежину на џез манифестацији. Даље добијамо коктел старих и новијих песама: једанаесточлани бенд је на највишем енергетском нивоу, Сантана правично размењује полетне соло деонице са свим музичарима. Синди Блекмен, однедавно његова супруга, добија, наравно, најдужу минутажу. У поређењу са београдским концертом, свирају пола сата дуже, захваљујући осврту на трећи албум („Batuka”/„No One To Depend On”) и издашној посвети Џону Колтрејну – осим уобичајене „Love Supreme”, чули смо и баладе „Dear Lord” и „Naima”. „Желим да упознате човека који Колтрејна воли не 100, него 1000 одсто – господина Фуџија”, обратио нам се гитариста. Камере су приказале маленог јапанског фотографа, аутора импресивне монографије Колтрејна (промовисао је књигу и на Београдском џез фестивалу), како поносно скаче, показујући Колтрејнову мајицу на себи. „Smooth” је последња песма пре првог напуштања сцене. Враћају се уз пројекције наступа на Вудстоку, уместо (очекиване) мантре против кише,публика узвикује име лидера, а бенд улази у „Soul Sacrifice”. Љубав, мир и срећа –речи су којима нас препушта умбријској ноћи, после три сата сјајне свирке.

Признајем: био сам лудо заљубљен у Сели Боулс и Френсин Еванс. „Кабаре” и „Њујорк Њујорк” одгледао сам небројено пута, стално очекујући да ће судбина главних јунакиња бити другачија. Да ли вам се то некад десило? Три и по деценије касније,дечачки сан се материјализује пред очима. Слушамо потпури песама из популарних филмова, свинг и евергрин стандарде. Зезалице између сонгова, у најбољем кабаретском маниру, не наилазе на очекиван облик публике, која слабо влада енглеским језиком. Гледамо диву – и то је привилегија. Опраштамо фалшеве, повремено неубедљиво извођење, проблеме у високим регистрима. Видимо очи које сјаје истом девојачком збуњеношћу, као кад је саопштила Максу и Брајану да носи њихову бебу: „Живот је кабаре, драги пријатељу”, преносим газди, који се баш у том тренутку јавио да полемише о бранцинима у Барију.

„Један, два – на ноге лагане, три, четири – горе ручице.” Да живе у Србији, Жилберто Жил и Серђо Мендес би се, вероватно, бавили турбо-фолком. Публика се одлично забавља уз музику великих звезда бразилске популарне музике, али то нема никакве везе са џезом. Следеће вечери, у гостима нам је Принс: у прес-центру је паника, фотографима ће бити забрањен улаз. Екипа испред хотела „Бруфани” довија се како да превари контролоре карата – 75 евра је и за Италијане много новца.

Сваки сусрет са Би Би Кингом после његове опроштајне турнеје, из 2006. године, довољно је посматрати као срећу да још једном видимо Краља блуза, чујемо вибрато његове гитаре Лусил, упијемо његов широки осмех или покушамо да ухватимо коју трзалицу са његовим потписом. Ако и још једном буде запевао пуним гласом (а јесте –песму „Key To The Highway”) и са бендом поново отопио душу, уз хармоније „The Thrill Is Gone”, са концерта ћемо опет изаћи испуњени љубављу и великим поштовањем. У увертири ове вечери, млади Тромбон Шорти (Трој Ендруз) пристојно је разиграо посетиоце мешавином фанкија и хип-хопа.  

Анат Коен (Фото: Тим Дикесон)

„Велико вече латино џеза” обележиће тројица најистакнутијих пијаниста овог жанра. У касно поподне, под врелим сунцем, почиње Порториканац Еди Палмијери. Подршку му пружа all-star постава, са сјајним трубачем Брајаном Линчом и кубанским велемајстором удараљки Хорасиом ел Негром Хернандезом, уз ненајављену гошћу Анат Коен: „Поздравите водећу кларинетисткињу на свету”, узвикнуо је Палмијери. Потом је она у главној улози – романтична тема „Siboney”, кубанског композитора Ернеста Лекуоне, добија централно место у наступу њеног квартета у суседном ресторану (Џејсон Линднер – клавир, Џо Мартин – контрабас, Данијел Фридмен – бубњеви), уз дугу, сјајну соло деоницу расположене кларинетисткиње.

Са заласком сунца, на велику сцену излази Мишел Камило, у пратњи контрабасисте Ентонија Џексона (који је неколико дана раније већ наступао у Перуђи са Хироми) и порториканског велемајстора конгиЂованија Идалга. Промовише албум „Mano A Mano”, чије темеље чини његова фасцинација Идалговом музикалношћу – Џексон је њихов повучени пријатељ, који повезује (смирује, балансира) два ватрена темперамента. Програм је комбинација џез репертоара у латино маниру („The Sidewinder” – Ли Морган, „Naima” – Џон Колтрејн; Фуџи је опет у центру пажње у првом реду партера) и чистих латино тема, попут насловне нумере албума или изванредне обраде „Rumba Pa Ti”, хита славног шпанског певача Манола Ескобара. Осим што је парни такт заменио непарним, Камило је расписао малу свиту, која само издалека реферише на основну тему, са баладним почетком и дугим развојем, уз размену све невероватнијих бравура у пламену montuna, у сличном духу као у његовој најпопуларнијој композицији „Caribe”. Тријумф!

На сцену, потом, излази Чучо Валдес, легенда кубанске музике, у пратњи The Afro-Cuban Messengers. Име бенда асоцира на Арта Блекија, а у томе је и поента – Валдес, попут Блекија некад, представља нове клинце, постављајући музику тачно на пола пута између латина и џеза. Мамбо у посвету Џоу Завинулу најбољи је пример – тема „Birdland” лепо звучи у новом ритму. „All Blues” је допринос сећању на Мајлса Дејвиса. Када бенд добро закува, на сцену ускаче Камило, и ето га за другим клавиром. Двојица пијаниста размењују све брже пасаже, као да се јуре, провоцирају један другог, надигравају се. Свака реплика изазива гласнији аплауз, све до колективног урлика присутних. На сцени су сада и Ел Негро, Идалго и Линч, Чучови музичари магично плешу, а његова сестра Мајра ухватила је микрофон и „ложи” публику да пева. Заиста велико финале.

Двадесет концерата италијанских џезера у Павонеу бацило је пуно светло на једну од најквалитетнијих европских џез заједница. Међу онима које сам чуо, убедљиво најкреативнији програм представио је квартет хармоникаша и пијанисте Антонела Салиса. У ресторану хотела „Бруфани”Анат Коен и саксофонисткиња Тиа Фулер свакодневно су верно преносили дух њујоршких џез клубова. Са тргова су традиционално долазили „лакши” музички садржаји, а дувачки састав Funk Off je два пута дневно предводио весели марш Корзоом Ванучи. Све то чини „Umbria Jazz” великом фештом – ако једне године и није било превише џеза, знамо да ће га бити већ за годину дана.