Поглед из близине на богињу ватре

Космички брод поетичног имена „Зора” започео је своје једногодишње облетање око другог по величини астероида, названог у славу римске богиње ватре и огњишта Весте.

Отприлике у исто време догодине, запутиће се ка највећем, којег још називају патуљастом планетом – Церери, прозваној тако у част римске богиње земљорадње.

Званичници америчке Националне ваздухопловне и свемирске агенције (НАСА) обелоданили су да је то прва и највећа људска летелица која ће кружити око два небеска тела у тајанственом астероидном појасу, између Марса и Јупитера, начичканом обиљем крупнијег и ситнијег „космичког камења”, заосталог још из времена уобличавања Сунчеве породице.

После преваљених 188 милиона километара за, малтене, четири године (одаслата је у септембру 2007), „Зора” ће, кружећи на висини од 16 хиљада километара, целу годину снимати површину Весте. За тај задатак је, поред осталих, опремљена с две нарочите направе – једном која бележи (детектује) гама зраке и неутроне, другом која инфрацрвеном светлошћу снима далеке крајолике. Зашто?

Прадавни остаци

Зато да би астрономима који проучавају најраније доба настанка Сунчевог система, из којег је преостала ова огромна „космичка стена”, приуштила до сада непознате податке.

Имаће, наиме, утисак као да завирују у својеврсну „временску капсулу” или, ако вам је ближе, као да изучавају археолошке остатке из прадавних космичких времена.

Одраније је познато да је некада Веста имала готово кружни облик, а да се на јужном полу налази огромно удебљање, настало снажним сударом у давној прошлости. Оно што је, свакако, најзанимљивије: малтене пет одсто метеорита пронађених на Земљи потиче из тог удара који се догодио на Вести.

Није ништа мање важна ни намера председника САД Барака Обаме да до 2025. пошаље првог астронаута на астероид.

Веста је од свог постанка искусила безбројна бомбардовања, сачувавши ожиљке, који ће, како се претпоставља, астрономима открити шта је све претрпела до наших дана. Уосталом, летелица и уређаји којима је снабдевена за сада су у одличном стању.

Када се Сунце уобличило, пре око 4,5 милијарди година, окруживао га је огроман прстен гаса и прашине, из којег се, у следећих неколико милиона година, згушњавањем и стапањем (акреција), испилило осам садашњих планета (и наша Земља, свакако). Међутим, из тог бурног и суровог раздобља преостало је превише „космичких крхотина”, претежно између Марса и Јупитера, заробљених надвлачењем ове две планете.

Волшебно нетакнута

Крупнији отпаци више голицају научничку знатижељу, отуда су одлучили да изблиза осмотре Весту (приближно 520 километара у пречнику). Због чега? Због тога што највише подсећа на осам (доскора девет) Сунчевих пратиља. Замишља се да је и она, попут Земље, састављена од неколико слојева, с језгром од никла и гвожђа, обмотаног стеновитим плаштом.

На чему се то заснива? На до сада установљеној густини овог небеског тела и на темељу стотина комада камења које се сручило на нашу планету.

Након једногодишњег облетања, летелица „Зора” ће поново упалити своје јонске моторе и усмерити се ка Церери, готово два пута здепастијој (око 960 километара у струку и 6 хиљада пута лакшој, или мање масе, од Земље), која је највећа чланица астероидног појаса. Тамо ће приспети у фебруару 2015. године. И Церера је кружног облика и, вероватно, скројена из неколико наслага, од којих је највиши слој влажнији од Вестиног, што указује на постојање полова и танушне атмосфере.

Главну зачкољицу, међутим, представља то што је – из необјашњених разлога – волшебно остала нетакнута, избегавши већину судара.

И док читате ове ретке, летелица увелико шаље несвакидашње призоре и непознате чињенице из света, до јуче недоступног. Првобитни снимци су, према проценама стручњака, превазишли најсмелија очекивања.

Подухват је међународни, јер учествују још и Немачка и Италија.

-------------------------------------------------------- 

Звездолика тела

Астероиди (на грчком: звездолики) или планетоиди су мала чврста тела у планетарним системима. У поређењу с планетама и патуљастим планетама, мањи су и најчешће неправилног облика. Настали су од остатака протопланетарне материје која се није припојила планетама или касније променом комета или неких других тела. Најчешће круже око матичне звезде властитом путањом или као пратиоци већих планета. Иако се до недавно мислило другачије, откривено је да астероиди могу имати властите сателите.

Већина у Сунчевом систему налази се у астероидном појасу, између Марса и Јупитера, и у Кајперовом појасу. До сада их је откривено више од 170.000, а преко 11.000 је добило властита имена, поред каталошког броја. Процењује се да би их у Сунчевој породици могло бити неколико милиона.

И даље нема тачног одређења астероида, стручњаци се разилазе у разврставању (према маси, величини, саставу и положају). Предложено је да се астероидима називају тела већа од 50 метара у пречнику, мања од планета и каменог или металног састава. Још мања, која се попуно распадну и изгоре при уласку у Земљину атмосферу, била би метеориди; астероидима би се називала она која могу допрети до Земљине површине.

Основне три групе су: карбонатни – 75 одсто познатих, силикатни –

17 и метални – већина преосталих.