(Власто)држање слова

„Дотакли смо дно. То дно се зове некултура”, рече недавно Кокан Младеновић, челник култног Атељеа 212. Да се ми, савремени Србљи, воздигнемо из те невоље, потребно је најпре да овај клинички налаз нађемо крајње озбиљним, јер је тешко пловити по водама културе док год се по површини скупља један талог што се зове – србокречина. Шта је то? Не зна се шта је по својој дубљој природи – а сигурно има далеко дубљу природу – али се знају три главне манифестације: 1) оно што је културно, то је и досадно; 2) оно што је некултурно, то је и забавно; те неизоставно 3) шта није из моје партије, то ти ја, брале, не финансирам.

Ево, баш на странама ,,Политике”, беше један интервју у чијем уводу стоји: „Недавно је завршен откуп издања за 2009. годину, којим није задовољно Српско удружење издавача и књижара (окупља више од деведесет издавачких кућа), најпре због начина на који се књиге бирају. „Тај текст је заправо био мејдан господина Хамовића, тада специјалног саветника министра културе, и господина Атанасковића, члана Управног одбора Српског удружења издавача и књижара – и имао је веома једноставну поенту: државна комисија ,,демократски” бира књиге уместо библиотекара, па се много ко запитао по чему се то тачно разликује од времена кад је штиво Мире Марковић спадало у редован откуп. Неке су куће фаворизоване, неке сасвим запостављене – нешто је подобно, нешто није. Међутим, како једном раније успутно споменух у колумни, ниједан стрип није ушао у откуп о коме је овде реч, исте године када је председник државе изјавио да „нема културе без стрипа” – чиме нам је, испоставља се након откупа, заправо званично потврдио да културе нема. Е сад, драги читаоци, иде део када, као неко ко је запослен у стрип редакцији, мрсим о томе како су ,,ти детињи романи” заправо девета уметност. Тачније, ишао би тај део – кад не би био досадан. Шта вреди да вас у то убеђујем кад ви не одлучујете. Могу једино да споменем да сам заволео читање тако што сам као клинац најпре заволео – стрипове, и та ме љубав никад није напустила. Но, држава за ту лектиру и њену моћ ,,навлачења на читање” нема слуха, иако се издавачи из петних жила упињу да сачине ваљане каталоге издања. Књижевни кланови раскантавају се између себе и у тој борби за фондове, унапред подељене награде, назовиутицај и виђено место за каквим боемским столом мало се размишља о тези с почетка овог текста: како учинити културу забавном, како је рекламирати да би се у, рецимо, читалачке редове регрутовала свежа крв. Ако ћу говорити из ,,ја”, стрип је савршено оружје за ту битку. Немогуће да ниједно издање домаћих кућа није подобно тој вајној душебрижној комисији, и тврдим да се баш на таквим ,,та немојте то, имамо и пречих брига” примерима види истински немар – на примерима које ће мало ко споменути. После се сви тобоже чуде откуд малолетници на ,,патриотским” фуриозним окупљањима, а нећемо да схватимо да племенитије активности од те имају стоструко слабији маркетинг и да писменост у детињој глави није синоним за нешто ,,кул” него за ,,мој сиромашни наставник српског увек носи исто, дотрајало одело”.

Но, проблем је и у томе што смо ми једно до темеља острашћено друштво, па кад те помогне држава – то се чита као да те помогла партија, а још увек има часних људи који на то не пристају. Ако држава и изађе у сусрет неком издавачу или аутору, тог више ни Сава ни Дунав неће опрати од политичке обојености, а многи радије ћуте и трпе него да ударна лажна вест дневника ,,Радио Милеве” буде да су стали уз ту и ту странку. Док некултура забавља масу причама о разводима јавних (и јадних) личности, испод жита неометено и спокојно гамиже тужна истина: да смо земља која је увек под страховладом једне партије. A чим нам се стално опетује, ми очигледно волимо диктатуру. Па ако већ морамо увек на челу колоне да имамо неког диктаторског Пана, било би добро да његова фрула има рупу звану „стварна брига за културу” на неком месту које није последње. И да та рупа не буде црна.

*Писац и музичар