(Vlasto)držanje slova

„Dotakli smo dno. To dno se zove nekultura”, reče nedavno Kokan Mladenović, čelnik kultnog Ateljea 212. Da se mi, savremeni Srblji, vozdignemo iz te nevolje, potrebno je najpre da ovaj klinički nalaz nađemo krajnje ozbiljnim, jer je teško ploviti po vodama kulture dok god se po površini skuplja jedan talog što se zove – srbokrečina. Šta je to? Ne zna se šta je po svojoj dubljoj prirodi – a sigurno ima daleko dublju prirodu – ali se znaju tri glavne manifestacije: 1) ono što je kulturno, to je i dosadno; 2) ono što je nekulturno, to je i zabavno; te neizostavno 3) šta nije iz moje partije, to ti ja, brale, ne finansiram.

Evo, baš na stranama ,,Politike”, beše jedan intervju u čijem uvodu stoji: „Nedavno je završen otkup izdanja za 2009. godinu, kojim nije zadovoljno Srpsko udruženje izdavača i knjižara (okuplja više od devedeset izdavačkih kuća), najpre zbog načina na koji se knjige biraju. „Taj tekst je zapravo bio mejdan gospodina Hamovića, tada specijalnog savetnika ministra kulture, i gospodina Atanaskovića, člana Upravnog odbora Srpskog udruženja izdavača i knjižara – i imao je veoma jednostavnu poentu: državna komisija ,,demokratski” bira knjige umesto bibliotekara, pa se mnogo ko zapitao po čemu se to tačno razlikuje od vremena kad je štivo Mire Marković spadalo u redovan otkup. Neke su kuće favorizovane, neke sasvim zapostavljene – nešto je podobno, nešto nije. Međutim, kako jednom ranije usputno spomenuh u kolumni, nijedan strip nije ušao u otkup o kome je ovde reč, iste godine kada je predsednik države izjavio da „nema kulture bez stripa” – čime nam je, ispostavlja se nakon otkupa, zapravo zvanično potvrdio da kulture nema. E sad, dragi čitaoci, ide deo kada, kao neko ko je zaposlen u strip redakciji, mrsim o tome kako su ,,ti detinji romani” zapravo deveta umetnost. Tačnije, išao bi taj deo – kad ne bi bio dosadan. Šta vredi da vas u to ubeđujem kad vi ne odlučujete. Mogu jedino da spomenem da sam zavoleo čitanje tako što sam kao klinac najpre zavoleo – stripove, i ta me ljubav nikad nije napustila. No, država za tu lektiru i njenu moć ,,navlačenja na čitanje” nema sluha, iako se izdavači iz petnih žila upinju da sačine valjane kataloge izdanja. Književni klanovi raskantavaju se između sebe i u toj borbi za fondove, unapred podeljene nagrade, nazoviuticaj i viđeno mesto za kakvim boemskim stolom malo se razmišlja o tezi s početka ovog teksta: kako učiniti kulturu zabavnom, kako je reklamirati da bi se u, recimo, čitalačke redove regrutovala sveža krv. Ako ću govoriti iz ,,ja”, strip je savršeno oružje za tu bitku. Nemoguće da nijedno izdanje domaćih kuća nije podobno toj vajnoj dušebrižnoj komisiji, i tvrdim da se baš na takvim ,,ta nemojte to, imamo i prečih briga” primerima vidi istinski nemar – na primerima koje će malo ko spomenuti. Posle se svi tobože čude otkud maloletnici na ,,patriotskim” furioznim okupljanjima, a nećemo da shvatimo da plemenitije aktivnosti od te imaju stostruko slabiji marketing i da pismenost u detinjoj glavi nije sinonim za nešto ,,kul” nego za ,,moj siromašni nastavnik srpskog uvek nosi isto, dotrajalo odelo”.

No, problem je i u tome što smo mi jedno do temelja ostrašćeno društvo, pa kad te pomogne država – to se čita kao da te pomogla partija, a još uvek ima časnih ljudi koji na to ne pristaju. Ako država i izađe u susret nekom izdavaču ili autoru, tog više ni Sava ni Dunav neće oprati od političke obojenosti, a mnogi radije ćute i trpe nego da udarna lažna vest dnevnika ,,Radio Mileve” bude da su stali uz tu i tu stranku. Dok nekultura zabavlja masu pričama o razvodima javnih (i jadnih) ličnosti, ispod žita neometeno i spokojno gamiže tužna istina: da smo zemlja koja je uvek pod strahovladom jedne partije. A čim nam se stalno opetuje, mi očigledno volimo diktaturu. Pa ako već moramo uvek na čelu kolone da imamo nekog diktatorskog Pana, bilo bi dobro da njegova frula ima rupu zvanu „stvarna briga za kulturu” na nekom mestu koje nije poslednje. I da ta rupa ne bude crna.

*Pisac i muzičar