СКД није привилегован

Једну деценију после промене власти у Србији јасно је да у годинама које нас деле од тог догађаја култура није спадала и данас не спада међу државне приоритете. То не потврђује само проценат републичког буџета намењен култури, вероватно најмањи у Европи. Држава свој нови идентитет и почетак није градила и обнављала и на култури. То значи да у њу није ни приближно довољно улагала и да често није даван приоритет ономе што је заиста вредно (од најважнијих институција и великих пројеката до малих уметнички вредних пројеката и појединаца), а не само употребљиво у политичке сврхе. Ни људи из културе, они од утицаја, често нису желели да држави помогну у томе, већ су се борили за неке, понекад минорне, статусне или материјалне привилегије. Именовања на челне позиције важних културних институција и запошљавање по партијским кључевима доносе лоше резултате и дубоко су недемократска.

Опет, у сиромашној земљи, која при том пролази кроз транзицију и економску кризу, свакоме се чини да је за нешто ускраћен, да држава неког другог фаворизује. Тешко се, ипак, отети утиску да су области филма и позоришта биле заиста фаворизоване. Нешто говори и сама чињеница да су чак три министра бирана из тих области, да не говоримо о распореду културног буџета, новим позоришним и филмским фестивалима, висини ауторских хонорара... Држави, партијама и политичарима редитељи и глумци потребнији су од писаца и сликара, и нема ту помоћи. Тиме не желим да кажем да држава редитељима и глумцима треба да смањи средства, већ да их писцима и сликарима повећа. Оно што јако смета јесте и раширен сукоб интереса у одлучивању о суфинансирању, за шта није увек било криво министарство, већ понекад и комисије, недостатак принципа у вредновању пројеката, незнање итд.

Када су књижевничка удружења у питању, конкретно Српско књижевно друштво и Удружење књижевника Србије, финансирање је недовољно, како њихових основних функција, тако и програма и пројеката. Из Управе УКС-а често су стизале притужбе да је СКД привилегован и боље суфинансиран. То није тачно, а ми сматрамо да и УКС и СКД држава треба издашније да помогне. Када су у питању пројекти, најакутнији проблем јесте суфинансирање гласила удружења. Средства којима Министарство културе суфинансира „Књижевни магазин”, гласило СКД-а, у последње четири године су преполовљена у односу на средстава која су пристизала раније. Нема довољно средстава ни за неке друге програме, рецимо, за међународну сарадњу.

Као уредник „Београдског књижевног часописа”, а раније „Речи” и „Књижевне речи”, на основу искуства знам да књижевну периодику држава данас мање подржава него што је то чинила у последњих 30 година. Држава фаворизује, тј. боље суфинансира много тога мање вредног од књижевне периодике. Мало шта у српској књижевности у последњих више од 150 година има такав континуитет као књижевни чаcописи, а ни данас не постоји боља форма и боље место стручног процењивања и промоције правих књижевних вредности од часописа. Какво је стање са суфинансирањем часописа данас, говори поређење да је пре неколико година за ону жирафу за јагодински зоолошки врт влада одобрила више новца него за све часописе који излазе у овој земљи за годину дана. Или, за одлазак наших колега писаца у Лајпциг и тамошњу промоцију једног дела савремене српске књижевности утрошено је средстава колико се неће утрошити за све овдашње часописе у следећих 25 година, ако их држава буде суфинансирала онако као што то чини данас. Овим несразмерама додајем и једну међународну. Пре неколико година дотације наше државе за часописе били су 13 пута мање од оних у Хрватској. А хрватски часописи, уз све уважавање, нису ни раније били, нити верујем да су данас бољи од српских.

Пошто нови министар долази из књижевне области, очекујемо позитивне промене. За досадашњи рад нема бог зна шта да му приговоримо, али су зато очекивања велика.

*Књижевник, уредник „Београдског књижевног часописа”,

председник УО Српског књижевног друштва