SKD nije privilegovan

Jednu deceniju posle promene vlasti u Srbiji jasno je da u godinama koje nas dele od tog događaja kultura nije spadala i danas ne spada među državne prioritete. To ne potvrđuje samo procenat republičkog budžeta namenjen kulturi, verovatno najmanji u Evropi. Država svoj novi identitet i početak nije gradila i obnavljala i na kulturi. To znači da u nju nije ni približno dovoljno ulagala i da često nije davan prioritet onome što je zaista vredno (od najvažnijih institucija i velikih projekata do malih umetnički vrednih projekata i pojedinaca), a ne samo upotrebljivo u političke svrhe. Ni ljudi iz kulture, oni od uticaja, često nisu želeli da državi pomognu u tome, već su se borili za neke, ponekad minorne, statusne ili materijalne privilegije. Imenovanja na čelne pozicije važnih kulturnih institucija i zapošljavanje po partijskim ključevima donose loše rezultate i duboko su nedemokratska.

Opet, u siromašnoj zemlji, koja pri tom prolazi kroz tranziciju i ekonomsku krizu, svakome se čini da je za nešto uskraćen, da država nekog drugog favorizuje. Teško se, ipak, oteti utisku da su oblasti filma i pozorišta bile zaista favorizovane. Nešto govori i sama činjenica da su čak tri ministra birana iz tih oblasti, da ne govorimo o rasporedu kulturnog budžeta, novim pozorišnim i filmskim festivalima, visini autorskih honorara... Državi, partijama i političarima reditelji i glumci potrebniji su od pisaca i slikara, i nema tu pomoći. Time ne želim da kažem da država rediteljima i glumcima treba da smanji sredstva, već da ih piscima i slikarima poveća. Ono što jako smeta jeste i raširen sukob interesa u odlučivanju o sufinansiranju, za šta nije uvek bilo krivo ministarstvo, već ponekad i komisije, nedostatak principa u vrednovanju projekata, neznanje itd.

Kada su književnička udruženja u pitanju, konkretno Srpsko književno društvo i Udruženje književnika Srbije, finansiranje je nedovoljno, kako njihovih osnovnih funkcija, tako i programa i projekata. Iz Uprave UKS-a često su stizale pritužbe da je SKD privilegovan i bolje sufinansiran. To nije tačno, a mi smatramo da i UKS i SKD država treba izdašnije da pomogne. Kada su u pitanju projekti, najakutniji problem jeste sufinansiranje glasila udruženja. Sredstva kojima Ministarstvo kulture sufinansira „Književni magazin”, glasilo SKD-a, u poslednje četiri godine su prepolovljena u odnosu na sredstava koja su pristizala ranije. Nema dovoljno sredstava ni za neke druge programe, recimo, za međunarodnu saradnju.

Kao urednik „Beogradskog književnog časopisa”, a ranije „Reči” i „Književne reči”, na osnovu iskustva znam da književnu periodiku država danas manje podržava nego što je to činila u poslednjih 30 godina. Država favorizuje, tj. bolje sufinansira mnogo toga manje vrednog od književne periodike. Malo šta u srpskoj književnosti u poslednjih više od 150 godina ima takav kontinuitet kao književni čacopisi, a ni danas ne postoji bolja forma i bolje mesto stručnog procenjivanja i promocije pravih književnih vrednosti od časopisa. Kakvo je stanje sa sufinansiranjem časopisa danas, govori poređenje da je pre nekoliko godina za onu žirafu za jagodinski zoološki vrt vlada odobrila više novca nego za sve časopise koji izlaze u ovoj zemlji za godinu dana. Ili, za odlazak naših kolega pisaca u Lajpcig i tamošnju promociju jednog dela savremene srpske književnosti utrošeno je sredstava koliko se neće utrošiti za sve ovdašnje časopise u sledećih 25 godina, ako ih država bude sufinansirala onako kao što to čini danas. Ovim nesrazmerama dodajem i jednu međunarodnu. Pre nekoliko godina dotacije naše države za časopise bili su 13 puta manje od onih u Hrvatskoj. A hrvatski časopisi, uz sve uvažavanje, nisu ni ranije bili, niti verujem da su danas bolji od srpskih.

Pošto novi ministar dolazi iz književne oblasti, očekujemo pozitivne promene. Za dosadašnji rad nema bog zna šta da mu prigovorimo, ali su zato očekivanja velika.

*Književnik, urednik „Beogradskog književnog časopisa”,

predsednik UO Srpskog književnog društva