Половина пута

Хапшењем последњег хашког оптуженика Србија је привела крају своје обавезе према Међународном кривичном трибуналу и уклонила једну од две главне препреке на њеном путу ка европској интеграцији. Иако тиме није ставила тачку на своје односе са хашким судом (нити спречила нова условљавања) ово питање чак ни за сумњичаве холандске и немачке парламентарце више не може бити разлог да блокирају ратификацију ССП-а и кандидатуру Србије за чланство у ЕУ. Лоша вест је да ће то у први план ставити проблем Косова. Готово истовремено са вешћу о хапшењу Горана Хаџића, из Брисела је стигла вест да су разговори Београда и Приштине блокирани до септембра и да је Приштина увела ембарго на увоз робе из Србије.

Тиме су противници наставка дијалога подигли нову препреку не само преговорима Београда и Приштине него и нормализацији односа на Балкану и односима западног Балкана са ЕУ. Да Приштина није самостално донела такву одлуку потврдили су и неки међународни представници на Косову који су одмах оптужили Београд да је одбијањем да прихвати печате косовске царине „торпедовао” преговоре. Такав утисак потврдио је и амерички дипломата Томас Кантримен изјавом да је влада Косова овом мером одговорила на „ранији српски ембарго на увоз робе са Косова”. Тренутак у коме је Приштина повукла овај потез не оставља места сумњи ни у погледу питања којa ће бити главна тема односа Србије са западом у наредним месецима.

При томе није најважније ко ће коме нанети више штете. Економисти су већ израчунали да би овај ембарго Србију могао коштати на годишњем нивоу 350 милиона долара и око 5.000 радних места. Нема сумње да ће и за Приштину трошкови бити високи. Трговински ембарго је класични инструмент економског рата и говори о намерама оних који га уводе да наставе с притисцима чак и по цену новог поремeћаја у крхким односима земаља западног Балкана.

У сенци новог заоштравања између Београда и Приштине остале су добре вести које долазе са учесталих сусрета водећих политичара из Београда, Загреба и Сарајева. Напредак односа у тзв. дејтонском троуглу несумњиво је најбоља вест која је дошла са западног Балкана у последњих двадесет година и помало подсећа на односе земаља Вишеградске групе (Пољска, Чешка, Словачка и Мађарска) које су деведесетих година управо динамичнoм међусобном сарадњом прокрчиле себи пут уласка у европске и евроатлантске интеграције. Оне су тиме показале и осталим кандидатима да изгледе за пријем могу повећати само тако што ће уверити и Брисел али и појединачне чланице ЕУ и НАТО да њихов улазак не представља проблем него решење проблема западних интеграција. Да су у томе имале успеха говори и податак да су три од четири чланице Вишеградске групе и данас међу најмање задуженим привредама уније.

Кад је реч о три земље западног Балкана то може бити и значајније јер се ради о земљама које су прошле кроз тешке оружане сукобе и које данас недвосмислено показују спремност да заједнички превазиђу наслеђе прошлости. Не би требало занемарити чињеницу да су последњих месеци и Србија и Хрватска ухапсиле, изручиле Хашком трибуналу или почеле судске процесе против низа особа оптужених за ратне злочине и злочине против човечности током ратова на простору бивше Југославије. Хрватска је у том погледу изгледа отишла корак даље после хапшења њеног бившег премијера чије суђење се очекује као крунски доказ да је Загреб спреман да уочи уласка у унију очисти последице онога што се догађало током последње деценије.

Добра вест је и да је прошле недеље посетом црногорског премијера Игора Лукшића Србији изгледа почео да се топи лед у односима Београда и Подгорице. Парадокс заоштрених тонова у односима званичне Србије и Црне Горе је у томе што они нису много утицали нити на привредну сарадњу нити на друге односе између две земље. Међутим, без нормализације политичког дијалога било би, вероватно, тешко да се оде даље од тога пошто је обема земљама потребна снажна подршка уније да би почеле рад на неким виталним пројектима. Пример ове врсте је свакако фамозни „Коридор 11”, или саобраћајна веза између Србије и Црне Горе (аутопут и пруга Београд–Бар). Обе земље су покушале да самостално почну радове на овом путном правцу али су се врло брзо суочиле с непријатном чињеницом да је он изводљив само ако доспе на листу главних европских саобраћајница.

У Србији ова саобраћајница повезује привредно важне регионе и отвара најкраћи приступ поморском саобраћају, док у Црној Гори она отвара могућност развоја неразвијеног севера и даје смисао луци Бар. Посматрано из европске перспективе, она представља везу Подунавља и Јадрана. И због тога је званична Србија срдачно дочекала посету црногорског премијера, упркос полемичким стрелицама које се већ дуже време размењују између Београда и Подгорице. За очекивати је да би се и Црна Гора могла прикључити земљама „дејтонског троугла” у њиховом лобирању за чланство у унији чиме би ова неформална групација добила већу тежину у односима са Бриселом.

Закључак који се намеће могао би да гласи да су и Србија и западни Балкан прешли половину пута ка чланству у унији али да ће преостали део, више него до сада, зависти од њихове умешности да себе представе Бриселу као уиграни тим који је потпуно окренут будућности. Деведесетих година земље Вишеградске групе су успеле у томе. Да ли ће током ове деценије и земље западног Балкана бити подједнако успешне зависиће од њихове способности да превазиђу логику „балканизације”.

*Професор Факултета политичких наука