Без повластица код министара

Последњих година уметност је видно занемарена и чини ми се да је друштво тенденциозно уступило место некултури. Културним догађањима се називају манифестације које су све само не културне, па смо сведоци поплаве и најезде субкултурних збивања. Све то је умногоме утицало и на позоришну уметност, али и на саме позоришне куће. Политика је ушла у све поре и уселила се и на позоришне даске. Захваљујући политизацији најгоре могуће врсте, именовању управника по политичкој подобности, имамо случајеве да у појединим градовима у Србији позоришта једва опстају. Закон о култури је донесен, али још увек се не примењује јер сва подзаконска акта нису донета. Упорна настојања уметничких удружења да се заведе ред у неким сферама, ретко доносе резултате, па иако у закону јасно стоји да је локална самоуправа дужна да плаћа доприносе за самосталне уметнике, неке општине ни после годину и по дана од почетка примене закона, нису предвиделе средства за то. Национални савет за културу је тек сада почео са радом, а од њега зависи доношење преосталих аката, који директно утичу на положај истакнутих самосталних уметника. Остаје нам само да се надамо да ће за годину дана бити усвојен национални културни план, јер без њега тешко да ико у Србији има визију у ком правцу култура треба да се развија.

Последњих година три министра за културу били су чланови Удружења драмских уметника Србије и због тога се могао стећи утисак да се позоришна уметност фаворизује, што наравно није случај. Проблеми су слични или исти као и у другим уметничким удружењима. Разлика, додуше, постоји зато што су наши чланови, по природи посла, најприсутнији у јавности и што међу њима има и запослених и незапослених и самосталних уметника и самозапослених уметника.

Број пројеката у позоришним кућама се из године у годину смањује, али и број одиграних представа. У неким срединама позоришна продукција је потпуно занемарена – изведе се једна до две премијере годишње, а уметници су заплашени отказима или затварањем позоришта, па се не усуђују да отворено говоре о својим проблемима.

Посебна прича је однос ТВ и продуцентских кућа, где се уметници израбљују на најгори могући начин. Глумци се терају да потписују уговоре у којима се унапред одричу права од репризних емитовања, па чак и од емитовања у неким будућим техникама. Серије се репризирају небројено пута, те појединци и неке ТВ куће од тога имају енормне приходе. Велики проблем представљају и такозване продуцентске куће којима не пада на памет да исплате хонораре уметницима, а те продуцентске куће се гасе одмах након окончања снимања.

Када би Министарство културе брже реаговало на указане проблеме и када би постојала јавност у раду комисија које одобравају средства за пројекте, мислим да би се неке ствари могле решити а неке и спречити. Ово се посебно односи на оне пројекте за које министар, на основу дискреционог права, одобрава средства. Ситуација би била боља када би и локална самоуправа одвојила средства за самосталне пројекте уметника, али и када би се отвореније говорило о корупцији у култури и неселективном трошењу буџетских средстава.

Хронична беспарица је посебна прича, али са њом се не суочава само култура. Једине позоришне новине на територији југоисточне Европе ове године су од министарства добиле 400.000 динара, а за десет бројева је потребно око 3.000.000.

Жалосно је што Србија издваја тако мали проценат за културу. Заборављамо да је инвестиција у културу и образовање најуноснија инвестиција. Истина, она се споро, али зато сигурно враћа и утиче на целокупан живот једне земље.

*Председница Удружења драмских уметника Србије