Bez povlastica kod ministara

Poslednjih godina umetnost je vidno zanemarena i čini mi se da je društvo tendenciozno ustupilo mesto nekulturi. Kulturnim događanjima se nazivaju manifestacije koje su sve samo ne kulturne, pa smo svedoci poplave i najezde subkulturnih zbivanja. Sve to je umnogome uticalo i na pozorišnu umetnost, ali i na same pozorišne kuće. Politika je ušla u sve pore i uselila se i na pozorišne daske. Zahvaljujući politizaciji najgore moguće vrste, imenovanju upravnika po političkoj podobnosti, imamo slučajeve da u pojedinim gradovima u Srbiji pozorišta jedva opstaju. Zakon o kulturi je donesen, ali još uvek se ne primenjuje jer sva podzakonska akta nisu doneta. Uporna nastojanja umetničkih udruženja da se zavede red u nekim sferama, retko donose rezultate, pa iako u zakonu jasno stoji da je lokalna samouprava dužna da plaća doprinose za samostalne umetnike, neke opštine ni posle godinu i po dana od početka primene zakona, nisu predvidele sredstva za to. Nacionalni savet za kulturu je tek sada počeo sa radom, a od njega zavisi donošenje preostalih akata, koji direktno utiču na položaj istaknutih samostalnih umetnika. Ostaje nam samo da se nadamo da će za godinu dana biti usvojen nacionalni kulturni plan, jer bez njega teško da iko u Srbiji ima viziju u kom pravcu kultura treba da se razvija.

Poslednjih godina tri ministra za kulturu bili su članovi Udruženja dramskih umetnika Srbije i zbog toga se mogao steći utisak da se pozorišna umetnost favorizuje, što naravno nije slučaj. Problemi su slični ili isti kao i u drugim umetničkim udruženjima. Razlika, doduše, postoji zato što su naši članovi, po prirodi posla, najprisutniji u javnosti i što među njima ima i zaposlenih i nezaposlenih i samostalnih umetnika i samozaposlenih umetnika.

Broj projekata u pozorišnim kućama se iz godine u godinu smanjuje, ali i broj odigranih predstava. U nekim sredinama pozorišna produkcija je potpuno zanemarena – izvede se jedna do dve premijere godišnje, a umetnici su zaplašeni otkazima ili zatvaranjem pozorišta, pa se ne usuđuju da otvoreno govore o svojim problemima.

Posebna priča je odnos TV i producentskih kuća, gde se umetnici izrabljuju na najgori mogući način. Glumci se teraju da potpisuju ugovore u kojima se unapred odriču prava od repriznih emitovanja, pa čak i od emitovanja u nekim budućim tehnikama. Serije se repriziraju nebrojeno puta, te pojedinci i neke TV kuće od toga imaju enormne prihode. Veliki problem predstavljaju i takozvane producentske kuće kojima ne pada na pamet da isplate honorare umetnicima, a te producentske kuće se gase odmah nakon okončanja snimanja.

Kada bi Ministarstvo kulture brže reagovalo na ukazane probleme i kada bi postojala javnost u radu komisija koje odobravaju sredstva za projekte, mislim da bi se neke stvari mogle rešiti a neke i sprečiti. Ovo se posebno odnosi na one projekte za koje ministar, na osnovu diskrecionog prava, odobrava sredstva. Situacija bi bila bolja kada bi i lokalna samouprava odvojila sredstva za samostalne projekte umetnika, ali i kada bi se otvorenije govorilo o korupciji u kulturi i neselektivnom trošenju budžetskih sredstava.

Hronična besparica je posebna priča, ali sa njom se ne suočava samo kultura. Jedine pozorišne novine na teritoriji jugoistočne Evrope ove godine su od ministarstva dobile 400.000 dinara, a za deset brojeva je potrebno oko 3.000.000.

Žalosno je što Srbija izdvaja tako mali procenat za kulturu. Zaboravljamo da je investicija u kulturu i obrazovanje najunosnija investicija. Istina, ona se sporo, ali zato sigurno vraća i utiče na celokupan život jedne zemlje.

*Predsednica Udruženja dramskih umetnika Srbije