Сече се где је најтање

Стигла су нас оскудна времена, а нећемо избећи ни несташице ни недоумице куда и како, кад нас је све мање, а и имамо све мање.

Моја генерација памти и добра времена за културу, неке године које су многи моји савременици називали Периклеовим добом, када смо, што се књижевности тиче, имали велике издаваче и велике хонораре за објављиване књиге, када се није плаћало издавачима да објаве књигу, када смо имали репрезентативне часописе, ревије, листове из области књижевности, када смо живели са писцима из праве лектире, када смо мислили да ће то трајати вечно.

Ваља признати да смо сиромашни и да смо сами за то криви. Све што нам се десило, а није било без помоћи осмишљавача новог света, десило се и уз нашу потпору. То што за културу данас имамо мало новца, то је зато што не стварамо вишак вредности, не производимо, не користимо наше благо које нам је природа даривала, што нам умиру села, што нам се деца школују по узусима да науче мање него што би научили по старим правилима и оном систему школства, што смо праве вредности заменили сурогатима, што преузимамо из великог света све што је тамо већ пропало, што нам је ,,Хари Потер” бољи од ,,Баште сљезове боје”, што Љубивоје Ршумовић није министар за децу, омладину и спорт – то је све зато што од мале диње можеш сећи мале кришке, а од велике диње велике кришке.

Нико нама није крив што не поштујемо ни научне ни уметничке ауторитете, којих, срећом, још има, што, чини ми се, немамо стратегију развоја, што свака партија гледа да подмири своју војску, а оно што остане – да подели другима, што не мислимо довољно на младе, који су највећи капитал земље у развоју. Никада теже није било младим сликарима, писцима, музичарима, композиторима, вајарима, па и алтернативцима, дабоме – нема откупа слика са изложби, откуп књига се тањи из године у годину, на пример, старије генерације штите свој забран, у којем су млади могући уљези који могу да штрбну од ионако посног колача. Свака власт има своје миљенике, а имала је и она претходна, и она пре ње, у држави која има сваки дан нове незапослене и није приоритетно да мисли о култури.

Могло би се овако како сам започео набрајати о невољама позоришних, филмских, музеолошких, библиотечких упосленика и лако би се нашло аргумената да није добро и да би ваљало учинити нешто да буде боље. Ипак, да будемо добронамерни, а то се очекује, ваљда, од људи који својој земљи мисле добро – није баш да се није радило и да није било учинка у тзв. државној политици према култури. Било је ту добрих потеза, доброг ангажмана министара и њихових сарадника, добрих намера да се помогне врхунским спортистима и уметницима, биће, надам се, и питање слободних уметника решено и изван града Београда, фестивали и смотре измакли су се, срећом, и изван Београда, Ниша и Новог Сада, у малим и мало већим нашим градовима објављују се озбиљне едиције из домена књижевности, добитници великих књижевних награда живе у Краљеву, Чачку, Крагујевцу, Ариљу, Лајковцу, Кикинди, Пожеги, и да не набрајам даље.

Државна политика није само влада и њено Министарство за културу, ту је Влада АПВ, велика средства која имају велики градови, а распоређују их локални министри или чланови градских већа, биће да су већа улагања кумулативно са ове друге стране. Дабоме, могло би се замерити и креаторима овог другог тзв. степена бриге власти о култури, ту и тамо на неселективности или личној селективности, али неко воли флауту, а неко гајде, па ипак је добро да се награде и помогну оба свирача.

Нисам сигуран да ће нам у овој области кренути нагло набоље и ако привреда стане на ноге – толико се намножило социјалних проблема да се мора мислити прво на њихово решавање. И мени је данас важнији опстанак народних кухиња, него објављивање ма и капиталних издања. Ако мислимо унапред, а морамо, прво треба установити шта је обавезна лектира, а шта пратећа, изборна, у нашим основним и средњим школама, на свим језицима, дабоме, јер ће они којима лектиру сада одаберемо одређивати како ће Србији бити у другој половини овога века.

*Књижевник из Новог Сада