Киша за испирање свести

Вест са краја јула није хапшење Горана Хаџића већ податак да је, у минут до 12, у више наврата,па(да)ла киша.На местима је била чак и обилна.Па ипак она није била –ни у првим минутима емисија вести нити на првим страницама новина!Није саопштено да је ова киша спречила голему штету од суше, која је половином августа, на температури од преко 35 степени, зеленим пољима додала опасну жуту нијансу увелих биљака.Истина,и са овом летњим кишом понегде је падао и град,сатрвени су неосигурани усеви и неки пољопривредници су „у црно завијени”,остаће без рода и прихода.

Противградна одбрана је затајила.Селидба ове службе из Министарства пољопривреде у Министарство полиције(?!) није импресионирала Илију Громовника:распалио је из свих калибара на голоруке стрелце, којима од почетка године из буџета још није стигао новац за ракете!Нису имали ни за „ћорке”.

Кад окиши, многи кажу „ружно време”.Мрште се што морају да понесу и отварају кишобране,гацају по барицама воде!Никола Пашић је,према једној анегдоти,спасоносну „ђурђевску” кишу упоредио са бескаматним зајмом!

Однедавно (има неколико година) постао сам противник и ђурђевске,поготово и летњих киша.Уочио сам да једна добра, летња, испере свест (владе и министара,новинара па и сељака) у толикој мери да заборавимо да једном морамо да се еманципујемо,постанемо независни!Да не зависимо од милости неба и закаснеле летње кише.Зато кад се пољопривредници порадују капима кише – мени је свеједно!Рекао бих:скоро криво,јер ће тај, благодатни дажд, да одложи толико очекивану одлуку: да влада Србије, најзад, донесе и објави програм иригационих радова да земљораднику помогне да мање зависи од неба,да не ради у фабрици без крова коју, мало-мало, па погоди невреме.

Тај важан документ о води и наводњавању, значајан и за будуће генерације, могла би да разматра (не би било згорег!) и Народна скупштина, да га објави и саопшти да је осетно повећала аграрни буџет и прибавила и много домаћег новца и страних зајмова да се покрену широки радовинаводњавања!Да управљамо водом у духу изреке да је она „добар слуга,а лош господар”...

Србија не би смела да вековима зависи од неба и трпи сушу плаћајућивисоку цену због нехајног односа према води! За разлику од народа који са нама живе на Балкану –ми, Срби, још немамо култ воде!Вероватно зато што имамо падавина више него остале земље на југоистоку Европе.На метар квадратни се, током године, излије 660 литара. Истина, више падне током јесени и зиме и тај зимски вишак отече у Црно море.А могао би да се, у вештачким језерима(имамо их тек двадесетак!),сакупи и сачува и покрије летњи мањак, кад је вода усевима најпотребнија.

Саветујем влади Србије да се распита међу стручњацима не би ли дознала и схватила да су инвестиције у воду (после улога у ново знање) најисплативије!Ако бисмоимали заливна поља,брањена од суше – порастао би род биља –хране за људе, домаће животиње за префабрикацију у индустрији.На значајним површинама имали бисмои две жетве. Храна је већ стекла статус стратешке робе. Србија нема изворе фосилних горива.Али и да их има, треба се сетити да та лежишта нису вечита. Вечита је енергија сунца која, оплемењена капима воде из распрскивача, доноси богатство.

Више од шест деценија пишем о аграру и ово је,ко знакоји (петстоти?) пут да потписујем овакав текст.Очигледно још нисам прихватио савет да „глувом не вреди шапутати”.Увек се надам да ће да се тргну они који управљају народним пословима.Али после одлуке да се за ову 2011.годину из буџета не подржава куповина опреме за наводњавање растужен бих рекао – мрка капа!

*Новинар