Живот у безнађу

Какав је живот у транзицији? Одговоре на ово питање понудило је недавно објављено истраживање јавног мњења које је спровела Европска банка за обнову и развој (ЕБРД). И шта се показало? Какав је живот у Србији у поређењу са другим земљама у транзицији и пет развијених европских земаља у којима су испитаницима постављана истоветна питања?

Задовољство животом појединаца у Србији није на високом нивоу. Релативни број испитаника који су задовољни својим животом нижи је само у четири земље (Мађарска, Румунија, Грузија и Јерменија). Оптимизам, убеђење да ће деца која се сада рађају живети боље од њих самих, такође је низак – само у три земље у транзицији (Словенија, поред два већ поменута наша суседа) забележен је већи број песимиста.

Тмурна слика! Но, погледајмо одговоре на питања о подршци тржишној привреди и демократији. На питање да ли је тржишна привреда бољи економски систем од било ког другог, свега 29 одсто испитаника одговорило је потврдно. Степен подршке тржишној привреди нижи је једино у Летонији (земља најтеже погођена кризом) и у Француској (наш жељени стратешки партнер и бастион државног интервенционизма). Подршка тржишној приреди у Србији 2006. године била је далеко већа, око 43 одсто, чиме је тада надмашила многе земље у транзицији. Изгледа да јавно мњење у Србији није генерално снажно против тржишта, али да подршка тржишној привреди није одржива. Управо је криза довела до њеног опадања. За све је крива тржишна привреда, односно капитализам! Вероватно да су таквом односу јавног мњења допринели и домаћи политичари, порукама да је криза увезена, из најразвијенијих тржишних привреда, и чињењем којим су, субвенционисањем свега и свачега, стално слали поруку да тржиште не ради добро и да привреду, уместо невидљиве руке тржишта, треба да води видљива рука државе.

А колика је подршка демократији као политичком систему? Најмања од свих земаља у транзицији. На питање да ли је демократија најпожељнији политички систем свега 38 одсто испитаника у Србији одговора потврдно (2006. године било их је око 50 одсто). Далеко испред нас су такви демократски џинови попут Таџикистана, Узбекистана, Азербејџана (то су они са Ташмајдана) и Казахстана. Због чега је подршка демократији у Србији толико ниска и због чега је толико опала у последње четири године?

Објашњење, по нашем старом добром обичају, може прво да се потражи у иностранству. Управо су велике демократије, америчка и европске, подстицале и признале независност Косова. Да ли је то разлог за такав пад поверења у демократију као политички систем? Мало вероватно, будући да се питање односило на демократију као облик владавине код куће.

Да ли се за пад подршке демократији може оптужити политика ЕУ према Србији у последњих пет година? Та политика се с правом може оптужити за све и свашта, што је један од разлога због којих пада поверење домаћег јавног мњења у европске интеграције, али она никако није дискредитовала демократију, ни ону у земљама чланицама, а још мање ону у Србији. Па ко је онда то учинио?

Они који се у Србији баве политиком, пре свих они који су на власти! Време између два истраживања јавног мњења је период у којем је власт демонстрирала такву количину неодговорности и такав мањак осетљивости на аргументе, такво одбијање да се положе рачуни и такву ароганцију, да су многи у Србији то, потпуно неоправдано, поистоветили са демократијом. Од српских политичара грађани су добили управо оно најгоре што демократија омогућава: демагогију, куповину гласова огромном јавном потрошњом, доминацију медијских наступа над суштином, недостатак отворености за било шта што говори опозиција, ма колико то, додуше, било испразно.

Стога јако мали број људи сматра да са овима који данас воде Србију и онима који сутра могу да је воде може да буде боље него данас. То потврђују и налази о оптимистичности. Свега 24 одсто испитаника сматра да ће њиховој деци бити боље него њима. И не сматрају да ће било каква аутократија довести до побољшања (мали број људи даје предност аутократији као политичком систему), највећи број људи је једноставно равнодушан – безнађе обесмишљава било какву расправу о карактеру политичког система.

Они који Србијом владају успели су да униште најзначајнији политички капитал – наду да ће бити боље. Наду која је створила политичку енергију која је условила Милошевићев одлазак са власти, наду која је омогућила реформе у првим годинама после његовог политичког нестанка. Данас Србијом не владају ни ДС, ни његови коалициони партнери. Данас Србијом влада безнађе.