Једна патика без пертли десет динара

„Крадите, крадите! Навалите! Шта вам је људи? Крадите кад нећете да купујете, да не вучем робу кући”, дозивају пролазнике продавци ношене и изношене гардеробе на тезгама Каленић пијаце.

„Није ваљда да им је скупо”, добацује чича са суседне тезге пуне парадајза. „Пазарих жени сукњу ту код госпоја-Раде за 100 динара. Одушевила се. Што да краду кад је џабе?”, ишчуђава се чича.

„Марнули ми џинс оригинал. Само што сам се окренула да узмем вешалицу, оне нестале, ко да их никада није било. Кукају кад кажем цену. Пазарили би без динара најрадије, а где ћеш још наћи квалитет по овој цени. Повољније не може. Кошуље и сукње сам спустила на сто динара”, јада се продавачица уз грлену рекламу „врхунска роба за сто динара”.

Мерка народ на гомили набацану одећу. Погледују и у велику црну кесу на тротоару пуну купаћих костима. Али само толико.

„И треба да је заобилазе кад јој је роба шкарт. Каже, набавља од поузданог човека, мало сутра. Џабе спушта цену кад ми није ни примаћи. Око моје тезге се отимају. Све лепо, чисто, уникат. Не можеш наћи исту крпицу два пута”, потире Артиљана конкуренцију пред муштеријама.

Колико је искрена није познато, али разлога за ликовање има. Окупили се око њене тезге. Купују жене кошуље на туфне и демоде кариране сукње. Пазаре одећу за мужеве. Повољна је Артиљана и подесна за ценкање. Стартује са 500 динара, а спушта све до 200. Е, ниже не иде, макар бацила. Роба јој је, куне се, из Италије, а очигледно је да је на тезгу истресла таване и старе ормаре.

Нема тога ко код ње не би препознао „крпице” које су носиле баке и маме кад су биле младе. А тек мушке беле кошуље са џепом на левој страни, у коме, тик уз срце, деке штекају пензију…
Има ту и дугих ланених хаљина, чипканих блуза, старих кожних панталона, папуча, каишева, чак и веша...

Не пазаре само они који скуп комад одеће могу једино у излогу да гледају. Можда су тањи новчаници изменили навике куповине, али ће пре бити да нас (без обзира на то што нас дели економска моћ) спаја, може се рећи карактерна црта звана „Што је џабе и Богу је драго”. На робу са тезги Каленић пијаце трзају и имућније даме са Врачара, лепо одевене, певачице, глумице...

Због јефтиних ствари и из других крајева града долазе и жене у скупим комплетима. Али кад важних израза лица и задигнуте браде, рукама украшеним златом и бисерима, зароне у дубоку гомилу, врло спретно извлаче комад по комад. Њима је, зналачки описују продавци, најтеже да извуку коју стотину из кожних новчаника. Купују стару одећу с грешком. Не смета им да кући однесу и распаране комплете тањира, шољица за кафу, пожутеле завесе...

Вероватно пазаре нешто што су и саме некада одложиле поред контејнера, одакле је већина „првокласних” видео касета, вокмена, грамофонских плоча Лепе Лукић, Звонка Богдана, Тозовца, крими и еротских романа још из 1966. године па надаље, разних медаља, полупаних лампи, старих усисивача, напола истрошених парфема и помада, изношеног накита, фенова у деловима, ципела без штикли, ташни без ручки ...

Тезге су пуне и књига на немачком језику, Марксових дела на руском и друге литературе црвеног повеза. Реда и правила нема. Излаже све све што би неко могао или никада не би ни помислио да купи. Лопте за кошарку уз лубенице, кесице бибера из 2009… Једна патика без пертли има своју цену – десет динара.

Млађи продавци прате модерно тржиште па „ваљају” искључиво мобилне телефоне без пуњача. Дотаћи се не смеју јер натпис „Не чачкај мечку, имам аларм” упозорава да се купују на поверење. На дату реч пазаре се и касетофони, лустери, антене, батеријске лампе и распаковане батерије.

Ако уређај и закаже, нема рекламације, а ни љутње, јер овде владају другачија правила трговине: људи купују по принципу игара на срећу – надају се да ће извући добитну комбинацију. У супротном, више среће у следећој куповини.