Гадафи ипак не мора да оде из Либије

Колико се приступ западних сила решавању либијске кризе променио од времена искључивог инсистирања на томе да Муамер ел Гадафи безусловно мора да дигне руке од власти, напусти земљу и још се појави на суду у Хагу, илуструје скорашња изјава британског шефа дипломатије Вилијама Хејга да „Гадафи мора да напусти власт, али да је ипак на народу да одлучи да ли ће остати у Либији”.

Поједини аналитичари у овом заокрету уочавају својеврсну сличност са ситуацијом у Авганистану, само што је, примећују, Велика Британија за неколико месеци интервенције у Либији увидела оно за шта јој је била потребна деценија у Авганистану.

„Пре готово десет година западни свет је био јединствен у нетрпељивости према талибанима, а њихов режим је представљен као један од најгорих на свету. Иако се ситуација за све ове године није битно променила, данас имамо другачији приступ наших влада – нико више не говори о ’безусловној предаји’ јер су наши лидери изгубили сваки наду да ће се такво нешто икада догодити. Уместо тога добијамо информације о преговорима са, како их сада називају, ’умереним талибанима’, што се никада раније није могло чути”, пише „Интернешенел бизнис тајмс”.

Слично је и са Либијом. Британска влада је била понесена општом еуфоријом када је ескалирао сукоб у овој земљи и очекивала је да ће режим брзо бити свргнут. Испоставило се међутим да је пуковник Гадафи много жилавији од диктатора у Египту и Тунису.

Упркос сталним вестима о напредовању побуњеника и успешним операцијама НАТО авијације није се променила једина ствар која се заиста рачуна – Гадафи још није збачен с власти.

„Тако је британска влада упркос студентским демонстрацијама на којима се клицало ’Гадафи мора да оде’ ипак дошла до закључка да он не мора да оде, али мора да напусти кабинет. Врло ускоро можемо очекивати да ће нам саопштити да није неопходно ни да напусти власт него да је довољно да реформише владу, баш као у случају осведоченог сиријског тиранина Башара ал Асада”, сматра политички аналитичар Вилијам Дав.

Независно од тога да ли ће се ове прогнозе остварити и да ли ће светске силе отићи тако далеко у спуштању захтева, права бојазан се односи на то да ли ће се стање у Либији битно променити после Гадафија. Либерална штампа нашироко пише о детаљима који су испливали о појединим побуњеницима. Утврђено је да су многи од њих имали претходно војно искуство – у Ираку на страни радикалних исламистичких снага.

Како се пречешљавају њихове биографије према врхушки, установљено је да су многи били у Гадафијевом табору, али су се због новонасталих околности „преобукли”. Опозиционари, који су герилски деловали у време када је Гадафијев режим био на врхунцу, махом нису добили прилику да заузму неки од битнијих положаја у побуњеничким структурама.

Шта то говори о либијској будућности – да ли ће суштински све остати исто, а само ће пуковников лик бити послат у заборав? Сличан сценарио је погодио и Египат после Мубарака.

Аналитичар Вилијам Дав за млаке ефекте арапског пролећа криви западне силе које због кокетирања са бирачким телом код куће нису спремни да до краја изгурају замишљено.

Он сматра да је после америчке војне интервенције у Ираку, која је Џорџу Бушу донела тамни ореол империјалисте, употреба пешадијских снага постала табу за све западне војне силе. Оне се међутим налазе у раскораку између жеље да буду „светски полицајци” и гнева јавног мњења у домовини који прати свако војно ангажовање у иностранству. Стога, како време одмиче, полако али сигурно спуштају првобитне захтеве, а једини ефекат који евентуално постижу јесте обарање тренутног режима у нападнутој земљи, и то уз велике људске губитке на обе стране.

На тај начин долази до једног новог феномена у земљама у којима је арапско пролеће „успело” – да због недостатка коренитих промена и мањка капацитета нису у стању да приме праву демократију са свим тековинама које она подразумева.