Силовање – чаробна реч за азил

Пре него што изађу на саслушање код сумњичавог имиграционог службеника, многе жене из Африке и других делова планете добро увежбају како да своју животну драму у домовини представе на дирљив начин. Магична реч која отвара врата САД јесте – силовање.

Да ли ће добити тако жељени папир или им следи депортација у родну груду, где их чека глад, сиромаштво, незапосленост, криза и, можда, насиље, то зависи највише од тога са колико уверљивости одглуметрауматично искуство.

Да је силовање често измишљено ради постизања циља, открива новинар листа „Њујоркер” Сукету Мехта. У детаљно документованом истраживачком подухвату о сналажењима илегалних становника Њујорка и њиховим перипетијама са имиграционим властима откривају се тајне успешних азиланата.

Ова документарна прича је посебно актуелна због собарице из Гвинеје Нафисатоу Дијало, после њене уверљиво представљене драме са моћним Доминик Строс-Каном у луксузном хотелу на Менхетну, где је, како је испричала, била брутално силована. Дијало је, међутим, још 2003, када се докопала Америке, имиграционим службеницима уверљиво одглумила измишљену сторију о сексуалном злостављању којем је била подвргнута у родној Гвинеји. Добила је статус азиланта, а сада признаје да је ради тог драгоценог папира морала да исфабрикује читав догађај да ју је силовала група бандита повезана са полицијом у станици органа реда.

Сукету Мехта, чији су родитељи и сами стигли на америчку обалу бродом без папира, проучава судбину једне од Африканки коју је пратио чак и кад је изашла на црту – на саслушање пред једним од најтврђих имиграционих службеника у Њујорку. И добила је папир, пошто је претходно била убедљива у представљању сцене сексуалног злостављања и потоње трауме. А све је то приде документовалаболничким извештајем из своје неименоване афричке земље. Уз нешто долара, или добру вољу бивших сународника, који се такође сналазе у Америци, лако је изводљива цела операција.

Најтеже је саставити сценарио силовања, тако да делује језиво а реално. Не сме ни да личи на већ испричане приче. Мора да има неку своју аутентичну ноту. Иначе ће се имиграциона служба досетити варке.

За то су, како тврди „Њујоркер”, задужени специјални таленти којих има у свакој етничкој групи америчког друштвеног конгломерата. У Њујорку, пише Мехта, најпознатији „писац из сенке” за популацију из централне Африке која тражи азил јесте даровити човек из Руанде, под именом Лоран.

Мехтина јунакиња, коју је назвао Каролина, потражила је његову помоћ како би своју причу „обликовала” по моделу који се тражи. Новинар је пратио Каролину и у имиграциони биро где је она имала своју животну тачку. Службеник је од ње тражио да спецификује околности око силовања. Каролина је, описује Мехта, заиста у својој земљи прогоњена и не би било безбедно да се у њу врати. Али она зна да сав тај терор мора да зачини са једним или два силовања, јер то „америчка служба очекује”.

Да би све било како треба, она се пријавила и на лечење од посттрауматских симптома у Америци. А како је знала да одглуми трауме?

То је просто, каже Каролина. „Од других имиграната узмеш лекове који су њима преписани за њихове азилантске трауме. Прочиташ упутство какво је то стање које овај лек спречава: дрхтавица, нагло знојење, тикови, сузе... И све то поновиш пред азилантским иследником.”

Претходно је имала више проба пред психијатрима њујоршке клинике и успешно их пребродила. Групне терапије су нарочито корисне за вежбу.

Иначе, прича Мехта за независни радио Ен-Пи-Ар, Каролину су војници пребијали у њеној земљи, породица је подржавала опозицију, упади у кућу били су чести, али никада није силована. Речено јој је да мора да га измисли.

За жене из сиромашних земаља (нарочито из Гвинеје и Конга), али и глобално, прича о силовању је једина која може да изазове саосећање. Бар када је о Америци реч. Сиромаштво, због кога су многи изложени и насиљу, није валидан разлог за добијање азила.

„Било је то јако исцрпно пропитивање, имиграциони службеник је савесно обавио свој посао, питао је детаље око силовања, а Каролина је, осећајући то, пружила све детаље које је овај тражио”, каже Мехта.

Разумевање за посао службеника у имиграционом бироу, такође је изражено: јер сваки од њих има у просеку по 1.200 случаја годишње. Пред њим је огромна одговорност. Ако подносиоца захтева за азил врати у њену домовину, она ће сигурно опет бити жртва тортуре.

Што се Каролине тиче, неколико недеља после саслушања, добила је азил у САД. Она је сада пример позитивне америчке приче. Ради три посла, плаћа редовно порезе, отплаћује кредите, изнајмљује мањи стан и – подучава нове имигранте из своје земље како да оствари свој сан.

У Америци се око 50.000 људи годишње пријави за добијање азила. Од њих, мање од половине исплива са позитивним печатом. Од тога само пет одсто су из Африке. Међу њима је и Дијало, Строс-Канова собарица. Премда неписмена, она причу о силовању уме добро да исприча. И то је урадила два пута. Питање је да ли је други пут у Америци заиста била искрена.