Без суда и предавања о моралу

Ко је имао жељу да искуси праву истарску кишу, жеља му се у Мотовуну испунила. Потоци су се сливали низ романтичне староградске уличице, а фестивалска братија се од воде склањала, где год је стигла. Срећом те је јутро било боље, па је са успехом одржан сусрет са највећом звездом 14. Мотовуна – аустријским сценаристом, редитељем и продуцентом Улрихом Зајдлом.

Аутор филмова „Псећи дани ”, „Исус, знате” , „Животињска љубав”, „Импорт-експорт”, који је са својим филмским опусом избрисао границе између документарног и играног филма, чињеница и фикције и конвенције утврђених филмских категорија, овогодишњи је добитник награде „Мотовунски дисидент”, с којом фестивал слави филмску неуклопљеност. Зајдл, о сопственој „неуклопљености” у уврежене филмске токове каже: „Тежим да гледаоцима понудим сцене које нису ни пријатне ни лагане, и зато су ме многи филмски критичари до сада спомињали као циника и мизантропа, а ја то одлучно одбацујем”.

– Не правим разлику између играних филмова и документараца. Зато су за мој рад сковали израз „инсценирана стварност”. То значи да људи у мојим филмовима нису глумци, али се понекад тако понашају– каже Зајдл и додаје: „Не желим да својим филмовима забављам публику, већ да је дирнем, можда чак и узнемирим. Моји филмови не критикују појединце, већ друштво и моја је жеља да гледаоце пре свега конфронтирам са њима самима”.

У разговору са новинарима Улрих Зајдл је још истакао да у својим, по аустријско друштво критичким и провокативним, филмовима никада не суди и не држи предавања о моралу, већ препушта гледаоцу процену о томе шта је добро, а шта је лоше. Открио је и да се његова последња филмска авантура зове „Рај”, и да је реч о три приче које би могле да се споје у целину...
На мотовунским дружењима фестивалских гостију са публиком и новинарима, било је занимљиво чути и Владимира Блажевског чији је филм „Панк није мртав”, иначе победник програма „Источно од Запада” на недавно завршеном фестивалу у Карловим Варима, такође овде приказан. Прва трибина из циклуса „Што је аутор хтео да каже” била је посвећена управо филмским обрадама панк-покрета на филму, па се, чини се, и од Блажевског очекивало да све живо зна о панк-музици. Али, он је шармантно изненадио публику изјавом да се „у панк-музику баш и не разуме, већ га је више занимао панк као покрет и то са социолошко-антрополошког гледишта”.

Пријатан боравак у Мотовуну имао је  и бугарски писац и сценариста Алек Попов, по чијем је хит роману „Мисија Лондон” недавно снимљен и филм који је приказан на фестивалу. Занимљиво је да је Попов био дипломата, културни аташе Амбасаде Бугарске у Лондону, али је, како каже, дипломатију напустио да му не би ограничавала слободу књижевног изражавања и стварања. Екранизације његовог романа прихватио се бугарски редитељ Димитар Митовски, а о сопственом филмском искуству Алек Попов је рекао: „Филм смо радили прилично дуго, то је сасвим друкчија врста уметничке производње, као писац си сам и имаш потпуну контролу и надзор над свим, док је филм пуно сложенији”.

О успесима европских источњака на европском западу, Попов је изјавио: „Ако долазиш с Балкана, тешко ћеш се пробити. Једном када те примете бићеш им врло занимљив, али почети је тешко, јер је Европа пуна предрасуда. Европска унија је добра ствар што се тиче трговине. Роба и производи круже, новац нешто мање, али што се тиче културе, поготово књига и филмова, Европа је још увек веома расцепкана”.
Попов је на добро посећеној трибини говорио и о свом следећем филмском пројекту, екранизацији свог другог романа „Црна кутија”, као и о новом роману који пише о бугарском покрету отпора у Другом светском рату, у којем ће бити и фантастичних елемената. Сусрет са Алеком Поповим био је уприличен у сарадњи са пулским Сајмом књига...

----------------------------------------------

Осам држава за један живот

Сто минута дуги документарац „Једна жена – један век” (на фотографији сцена из филма), сценаристе и редитеља Желимира Жилника, завршен је тик пред почетак 14. Мотовуна, те овде заправо има светску премијеру. У свом познатом стилу, на принципима изјава, интервјуа и реконструкције, Жилник је поново створио филм који и узнемирава и који забавља, али и који реконструише читав један век на овим нашим просторима. Пратећи своју главну јунакињу, жену-хероја Драгицу Срзентић, уронивши у њену животну причу, Жилник отвара и ретко спомињане сегменте ексјугословенских интелектуалних и идеолошких лавирината кроз које се пролазило у стварању и пропадању осам држава у којима је живела ова Истранка из Совињака – Аустроугарска, Краљевина Италија, Краљевина СХС, НДХ, ФНРЈ, СФРЈ, Хрватска и Србија...