Поглед са дна

Ово је само један од погледа са дна, а има их на милионе. Ноге у хладном муљу, терет снажно притиска леђа, поглед замућен. Увек се поставља питање докле тако и колико се може издржати.

До родне куће у селу, наслеђене од родитеља, може се стићи и бициклом, ако нема новца за аутобус. Ујутру је свеже, ваздух опија, миришу жита, ливаде и кукурузи. По подне је свуда врелина, титра изнад пута. Покаткад пљусне и киша, леђа зачас мокра; храбри нада да ће здравље послужити... Пут је често пуст, кривудав, па човек може док вози о свему на миру да размишља.

Дакле: кућа пуста, остала сама, само пас је чува, и да је потомак редовно не обилази за неколико месеци била би обијена и опљачкана. Таква су правила: напуштене куће у селу разбојници зачас похарају. И шта после, кад срце од немоћи и туге залупа: понижено гледати разваљену браву, испретуране ствари, погажене успомене на родитеље... или бацити бомбу и све докрајчити, или запалити? Тешко остављеним кућама и двориштима у којима нема ни пса да залаје!

Од почетка транзиције супруга нема посао, фабрика пропала, узалуд чека двадесетак заосталих плата и гризе се у себи. Никада их неће наплатити, зна то и сама али ипак ишчекује, а ранила је ујутру и радила. Деца на студијама у Београду; срећом, одлични су студенти па добијају сваке године дом и студентски кредит, и то је нешто. А плата државна, чиновничка, вечито на неком државном просеку, узалуд диплома са београдског универзитета; надлежно министарство давно је одредило коефицијент и вредност коефицијента. Плату треба развући на многе стране: послати добар део студентима, платити обавезе за стан у граду, куповати храну... Одећа се носи стара, на летовање не вреди ни помишљати, нити на књиге... Човек се увек запита: зар је требало чекати овде а не отићи у иностранство, тамо пристојно живети и зарађивати? И одговор је увек исти: зар цео живот говорити туђим језиком који се никада не може до краја разумети, прихватити страну културу, градити туђу земљу, рађати децу која ће тамо и остати... Неко може тако, неко не; зато у својој земљи, у неким тешким временима подноси грдне муке.

Притискају леђа дугови за грејање, воду, комуналије, одржавање зграде... једва стигне за струју и телефон. Натоварили се и порези. Јавна градска предузећа су посебна прича. Рецимо, стизало је у неким месецима за наплату и седамдесет кубних метара воде; па то је две и по хиљаде литара дневно. Ко то може у стану да потроши? А рачун у сандучету, ваља га платити, жалба не помаже. Ко не плати биће тужен... Или рачуни за грејање: у стану је често минимална температура, у хладним данима мерена од 14 степени ујутру до 16 степени по подне, а надлежни дођу да мере кад засија сунце и отопли, обавезно око поднева и пронађу 18 степени. Да ли неко пре доласка појача грејање, и то је питање. И све им треба платити јер ако се не плати прете судом, одузимањем ствари... Све у свему, ваља бити покоран грађанин. А он се понекад упита: зашто и запосленима у градским јавним предузећима надлежно министарство није одредило коефицијенте и њихову вредност, кад већ сваке године добијају позамашне суме из градске касе и уз то папрено наплаћују услуге?! Јер, и они као и државни службеници раде за грађане ове земље.

Притиска и мисао: зашто нема народног бунта? Па било га је масовно до 2000. године, и чему? Чему опет да га буде, кад је обичан човек прикован за дно и не помера се, стрепећи да може допасти још дубљег дна, а може и потонути. Ко падне на дно, тешко се са њега извлачи.

Знајте, ово је само један поглед са дна, а како гледају они што немају ни просечну плату, или они који немају ни посао, они што чекају да на крају дана купе који заостао хлеб по нижој цени, или они што се хране са народног казана... Добро нам је знано: нису сва дна на једнакој дубини; од било ког дна има и дубље дно.

*Дипломирани електроинжењер